Хоће ли Вучићева банда ускоро продати све изворе пијаће воде и градске водоводе у Србији?

Уколико Србија прихвати најновије захтеве администрације ЕУ у Бриселу (које подржавају ММФ, Светска банке и Европска банка), да приватизује између осталог и изворе пијаће воде и своју водоводну инфраструктуру, отвориће се једно од најважнијих безбедносних питања, на које ниједна власт неће имати одговор. Али, уместо да пружи отпор овом насиљу, Вучићева влада сумануто иде ка томе да страним компанијама уступи сва највећа изворишта питке воде у Србији на 99 година, а приступиће и распарчавању и продаји градских водовода у највећим урбаним срединама. Хоће ли нас стићи судбина Боливије, чији је бивши диктатор страној компанији продао све изворе питке воде, па су грађани у крвавим обрачунима са његовом влашћу морали да потраже решење проблема.

Овакви и слични подаци су Србију већ одавно ставили на нишан глобалистичких лихвара, па су почели брутални притисци мултинационалних компанија из САД и Европске уније, које имају амбицију да ово водно богатство за што краће време и што мање новца, придобију за себе. Тридесетак домаћих и страних предузећа која се баве флаширањем и продајом воде, већ експлоатишу највећи део од већ поменутих 20 процената здраве и питке воде врхунског квалитета коју углавном извозе на страна тржишта. Сва остала изворишта су на неки начин „типована“ од стране режимских мафија.Према свим стручним истраживањима, како домаћим тако и страним, Србија има преко 400 изворишта здраве и питке воде врхунског квалитета, а како чињенице на терену говоре, од тога је за сада експлоатисано тек двадесетак процената. То је и био разлог да надлежна комисија Уједињених нација сврста Србију на листу првих педесет земаља у свету које располажу великим резервама здраве и питке воде. Истовремено, у Србији има регистовано 286 различитих типова минералних, термалних, термоминералних вода. Реч је о огромном богатству. Само у Сијаринској бањи са околином има више врхунске минералне воде него у целој Пољској, на пример! Поређења ради, кад би држава само из ових извора флаширала 5,5 литара воде у секунди, имала би годишњи профит раван ономе који у истом периоду направи комбинат Костолац!

Глобална битка за освајање изворишта воде, одавно траје. У новом веку, она ће се претворити у знатно већи обрачун од онога који још траје, а тиче се фосилних горива. Пред Србијом се налази задатак свих задатака, да осим људских потенцијала, сачува и своје природне ресурсе, пре свега, шуме и водотокове, реке, изворишта питке воде…Буде ли се десило да неко други завлада овим благом, за грађане Србије, под овим небом више неће бити живота. На жалост, политичка мафија је већ успела да појединим страним компанијама омогући милијарде евра екстрапрофита експлоатацијом воде, за коју Закон о водама јасно каже да је у питању неотуђиво добро у власништву државе.

Већ одавно криминализовани модел такозваног „јавно-приватног партнерства“, отворио је могућност заробљавања изворишта питке воде, али и отимање јавних комуналних предузећа која се баве пословима водоснабдевања грађана. На видику је злочиначка акција са несагледивим последицама по Србију у њено становништво.

Водећи произвођачи флаширане воде у Србији, већ су стекли право експлоатације изворских вода на 99 година, а неки од њих су дошли у посед овог блага преко Београдске берзе, куповином акција пунионица воде, као што је био случај прехрамбене индустрије Колинска из Словеније која је прва стекла власништво над домаћом пунионицом воде Паланачки кисељак из Смедеревске Паланке тако што је откупила контролни пакет акција на берзи.

Прва велика приватизација фабрика воде у Србији догодила се 2004. године, када је на мафијашки начин компанија Данубе Фоод Група уз логистику политичко-криминалног апарата, откупила већински пакет акција српског бренда „Књаз Милош“ из Аранђеловца.

Већ првих месеци 2005. године, мултинационалне компаније Цоца-Цола и Цоца-Цола ХБЦ, купили су по цени од 21,5 милиона евра фабрику воде „Власинка“. За 26,5 милиона евра, Београдску индустрију пива (БИП), која експлоатише и флашира минералну воду, купили су у јулу 2007. године власници литванске фирма Алита и власници шведске фирме Унитед Нордиц Баверагес. У септембру 2008. године за само четири милиона евра тадашња власт је продала Мивелу из Трстеника, једну од најквалитетнијих домаћих вода. Купац Мивеле је био београдски Фриком, чији је заправо власник Агрокор хрватског тајкуна Ивице Тодорића.

Фабрика минералне воде Хеба из Бујановца продата је у новембру 2008. године, за 2,5 милиона евра предузећу Нектар из Бачке Паланке. У априлу 2011. године, власнику београдског предузећа Инвест-импорт интернатионал продата је фабрику минералне воде Милан Топлица из Прокупља.

Из свих ових приватизација, види се да су купци плаћали по неколико милиона евра, али оно што се не види, то су чисти профити који годишње премашују пола милијарде евра. Није тешко закључити шта је држава тиме изгубила.

Међутим, ово је, по свему судећи, био тек почетак распродаје свих изворишта питке воде у Србији (која, као што се види, тече преко намештених приватизација државних предузећа) а право зло тек долази. Овде треба подсетити да је Влада Србије са ММФ-ом још 26. маја 2011. године потписала Меморандум у коме између осталог пише: „…Реформа (кроз приватизацију) највећег броја великих државних предузећа треба да има за циљ привлачење стратешких инвеститора…“

Још пре десет година (2006.), професор Грађевинског факултета Универзитета у Београду и експерт за водно богатство др Бранислав Ђорђевић 2006. године, позвао је јавност и политичке странке да дигну свој глас против идеје продаје ЈКП Београдски водовод и канализација (БВК). Том приликом, професор Ђорђевић је испричао шта је чуо на састанку са представницима ММФ-а и како је ондашња власт реаговала на неке њихове предлоге: „…Присуствовао сам преговорима ММФ у Београду и чуо сам поједине чланове ове делегације како говоре: ‘Продајте ЈКП Београдски водовод и канализација’. То је речено пре подне, онако незванично, а већ послеподне су поједини наши ‘менаџери’ тај предлог претворили у ‘званичан захтев’…“

И заиста, убрзо је израђена једна студија под називом „Јавно-приватно партнерство за БВК“, која је коштала чак 4,1 милиона евра (плаћено из буџета), са циљем да будући купац градских водовода у Србији што лакше дође до свога циља.

Како је тада говорио професор Ђорђевић, за припрему ове отимачине био је ангажован и страни „трансакциони саветник“ (особа блиска немачкој канцеларки Меркел) по цени од 1,3 милиона евра. А, консултант коме за руком пође да у БКВ доведе „стратешког партнера“, требало би да добије провизију од пет одсто, што је око 25 милиона евра. Суштина овог монструозног плана до данас није промењена. Промењен је само однос према потенцијалном понуђачу, јер су услови у међувремену за њега постали још повољнији!

Наиме, Србије ће ускоро, према најновијим договорима са ММФ-ом и уз координацију Светске банке, Европске инвестиционе банке и Европске банке за обнову и развој, ипак кренути у авантуру без повратка: даће у концесију на 99 година сва највећа изворишта питке и олигоминералне воде, а приступиће и рапарчавању и продаји градских водовода у највећим урбаним срединама.

У овом тренутку, најмање три велике мултинационалне корпорације из САД и Западне Европе желе да загосподаре целокупном државном инфраструктуром и природним ресурсима у Србији. Истовремено, Вучићева власт извукла је из фиоке „Стратегију реструктурирања комуналних предузећа у Србији“, написану још за време Тадићевог режима, чији нацрт за почетак предвиђа приватизацију само „специјализованих водовода“. Реч је о оним водоводима који се, како је неопрезно изјавио један од бивших функционера Привредне коморе Србије, „баве искључиво производњом, каналисањем и пречишћавањем воде“. А, у питању су водоводи у Суботици, Београду, Нишу и Новом Саду. Дакле, највећи комплекси водоводне инфраструктуре! Поједина државна предузећа у локалним самоуправама, већ су ушла у криминални посао „приватног партнерства“ са страним компанијама, у вези „пречишћавања воде“, што је улазак у приватизацију градских водовода на велика врата.

Тако је, на пример, план садашње градске администрације у Новом Саду је да ЈКП Водовод и канализација остане у власништву града до 51 одсто акцијског капитала предузећа, а да „инвеститор“ преузме 49 одсто, с тим што би анексом уговора било регулисано да „инвеститор“ има равноправно са градом сва управљачка права!

На овај невероватни позив стигле су и понуде из Француске, Немачке, Грчке и Израела. Претходно, изабрано је једно немачко предузеће за „консултанта“ у случају приватизације градског водовода, који ће предложити модел „партнерства“ са новосадским властима. Не треба никако заборавити да је још током 2001. и 2002. године, немачком донацијом обновљено 44 километра водоводних мреже и замењено око 17.000 водомера! И не само то, него су немачки донатори набавили канализационе пумпе за рени бунаре, а купљена је и најмодернија компјутерска опрема за службу водомера! У донацију су били укључени градови Нови Сад, Београд и Ниш, а све је обављено под покровитељством високог функционера немачке обавештајне заједнице, Боде Хомбаха, који је тада вршио дужност председавајућег Пакта за стабилност југоисточне Европе (касније је засео на чело медијске корпорације WАЦ). Било је то немачко „улагање у будућност“. Шта је 3-4 милиона евра у односу на монопол над градским водоводима у „пројекту“ такозваног јавно-приватног партнерства (у преводу власништва над пијаћом водом у градовима широм Србије!).

Градоначелник Новог Сада, напредњак Милош Вучевић, очито се спрдао рекавши да ће град инсистирати да се „поскупљење одвија постепено и у дужем, вишегодишњем периоду“, јер, јасно је да ће ова власт продати или поклонити градске водоводе и све изворе пијаће воде, да би потом страни и домаћи мафијаши диктирали цену и убирала профит. До краја прошло деценије, ондашња власт је имала план да преко Јавног предузећа „Воде Војводине“ докапитализује 16 водопривредних фирми са територије покрајине, те да део средстава, којима би „Воде Војводине“ стекле већинско учешће у капиталу тих предузећа, буде обезбеђено из буџета покрајине. План није реализован, власт су преузели напредњаци и све је стало.

Србија ће проћи као Боливија

Није тешко закључити да ће реализацијом овог криминалног наума доћи до вишеструког повећање цене воде, као што је то био случај у Румунији, Бугарској и Мађарској кад је њихова политичка мафија почела да распродаје и воду и водоводе. Добро је познат случај кад су грађани Будимпеште скупо су платили ову авантуру, па су морали по двоструко вишој цени од продајне, да откупљују градски водовод од приватника који их је ојадио. Србију, дакле, чека драма са водом, какву нико ни сањао није.

Британска влада је до сада потрошили милионе фунти како би слала своје економске убице у нестабилне државе попут Србије, како би владе и истакнуте министре наговарали да је најбоље да предају воде и водоводне системе страним корпорацијама и „ослободе се“ бриге око експлоатације и одржавања инфраструктуре. На овај начин су и Британија и још неколико западних сила створиле светски монопол у отимању вода и водоводне инфраструктуре, као и контролу на одређеним територијама преко разних „међународних помоћи“, „хуманитарних организација“ и „финансијских институција“.

Са каквим проблемом ће се грађани Србије суочити уколико прихвате договор да отму изворе воде и нашу водоводну инфраструктуру, сведочи пример грађана Боливије, који су пре деценију и по поклекли пред притисцима Светске банке и ММФ-а. Наиме, влада Боливије, на чијем челу је био Гонзало Санчез Де Лозада, иначе ујак бивше српске министарке Кори Удовички, поклонила је страним компанијама право експлоатације и снабдевање грађана Боливије водом. „Концесија“ је подразумевала експлоатисање свих водних ресурса, комуналних водоводних система, па чак и кишнице која се прикупи!

Одмах је дошло до повећање цене воде и то за 35 одсто, што је почетком 2000. године изазвало масовне демонстрације у Боливији против приватизације водних ресурса. Протести су се проширили по територији целе земље, људи су гинули по улицама, демонстранти су хапшени, а све је довело до тога да политичари Боливије прогласе ванредно стање у земљи. Да су политичари Боливије начинили катастрофалну грешку због продаје и давања у концесију својих водних ресурса, најбоље илуструје наслов који је децембра 2005. године освануо у „Њујорк Тајмсу“ („Боливија испашта због експеримента ММФ“).

И грађани Италије су изашли на референдум и поништили некадашњи Берлусконијев закон о приватизацији водовода, који је предвиђао да локалне власти приватизују водоводне системе. Шта спречава грађане Србије да се одбране од надолазећег зла? Губљење својих извора воде и водоводно-канализационих мрежа, значи и губљење суверенитета.

Вучићева власт је већ припремила сценарио како да стране компаније запоседну изворе пијаће воде, градске и регионалне водоводе, а да буду што мање видљиви. Наиме, у случају да ове компаније из било ког разлога не могу да да учествују на тендерима, већ су основане „ћерке фирме“ које ће обавити посао куповине најважнијег ресурса. Све оне већ имају „наше“ људе као директоре, и наш новац на рачуну и слично. Оне највеће компаније и не крију своје намере, попут Цоца Цоле, која у Србији већ сада има потребу за „проширењем капацитета експлоатације“, тачније куповином још извора најквалитетније питке воде, јер им је изгледа извор „Власинске Росе“ (који у скупили) исувише мали.

Отимање воде, превиђено Оквирном директивом

До сада је у земљама у транзицији један од услова „европских интеграција“ био приватизација воде и система за доставу пијаће воде грађанима (водоводи). Међутим, већина њих не поштују законе земаља у којима послују, већ врше грубу злоупотребу експлоатације воде и изворишта како би остварили што већи профит. Често се дешава да услови из уговора нису испуњени, а компаније када оцене да им се више не исплати да буду у некој земљи једноставно оду у другу земљу, а пропалу инфраструктуру водовода и система остављају на „старање“ држави…Холандија је пре неколико година законом забранила приватизацију воде на својој територији, тако да сада у Холандији није могуће купити или узети под концесију изворишта воде (а, иначе их има тек неколико на територији те државе!).

Са друге стране, највећа холандска компанија за експлоатацију воде, најагресивнија је у намери да запоседне српске изворе пијаће воде. Да се у сфери приватизације водоводних система не дешава ништа случајно, сведочи и једна публикација НВО Светски развојни покрет из Велике Британије, под називом „Прљава помоћ, прљава вода: Притисак британске владе да се приватизује водовод и канализација у сиромашним земљама“ Аутори публикације упозоравају јавност на чињеницу да Велика Британија користи новац својих пореских обвезника како би зарад интереса мултинационалних компанија вршила притисак да земље у развоју приватизују своје водоводе и канализације.

Влада Британије је до сада потрошила милионе фунти као помоћ при запошљавању консултаната из своје земље, који су имали задатак да саветују земље у развоју, односно да их наговарају да на управљање предају своје воде и водоводне системе страним компанијама, и то најчешће из Велике Британије или Француске. На овај начин велики играчи стичу монопол у приватизацијама вода и водоводне инфраструктуре, а самим тим и контролу на одређеним територијама. Цео процес се одвија под маском „међународне помоћи“ која великодушно стиже од хуманитарних организација и финансијских институција.

Уколико Србија прихвати ултиматум да приватизује изворе пијаће воде и своју водоводну инфраструктуру, отвориће се једно од најважнијих безбедносних питања, на које ниједна власт неће имати одговор. Први корак концесионара био је повећање цене воде и то по садашњим проценама најмање за 35 одсто…

Још пре 15 година, тачније Оквирном директивом Европске уније о водама из 2000. године, када је и званично успостављен „…интегрални оквир за заштиту и побољшање квалитета водних ресурса“, прокламовани су главни циљ европске и националних политика управљања водним ресурсима. Тиме је отворена могућност и државама и компанијама на европском континенту (и ван њега), да крену у „…осигурање доступности довољне количине воде за задовољење потреба људи и животне средине Европске уније“.

Тачније речено, отворена је сезона лова на мале и незаштићене државе попут Србије, које имају најквалитенију воду за пиће.

Одакле воду пије главни град

Главни град Београд добија воду за пиће из два велика изворишта: то су подземне воде, око 5,5 кубика и још око 3,5 кубика површинских вода, у овом тренутку. Већина је из Саве, 500 литара у секунди из погона Винча на Дунаву. Вода се третира уређајима за третман воде на Макишу и на Савском језеру, а подземна на Бежанији и Бановом брду, док се дунавска вода третира код Винче.

Водопривреда у блату пљачкашке приватизације

Најмање двадесет година у Србији није улагано у чишћење пловних путева, брана, насипа и канала, а све државне хидрограђевинске фирме су уништене. Крајем осамдесетих година, њихова перспектива је била добра. Планирало се подизање још 34 бране и уређење пловних путева Дунава и Саве, уредно се одвајало за редовно одржавање речних рута, насипа, брана и канала. До данас, сазидано је свега пет-шест брана. За Коридор 7, („Дунавски коридор“), посао на тендерима добијају стране фирме – „Пор“, „Штрабаг“, „Алпина“ укључујући чак и неке из хрватске. Оне узимају и посао и највећи део новца, док им наша оператива служи само као подизвођач. Због лоших газда, које су већину купљених фирми отерали у пропаст, због криминалног односа политичара на власти, хидрограђевинска предузећа одумиру. Некада их је било 42 и запошљавала су 2.800 људи, а данас већина постоји само формално. Већина њих радницима не исплаћују зараде јер им је рачун блокиран. Већ сада, пропала водопривредна предузећа не могу да привуку стручне кадрове, нити ће имати новца да барем задрже старе. Кад је Дрина навелико плавила приобаље 2014. године, нигде у западној Србији није било оперативног водопривредног предузећа…

Београд је вероватно једини европски велеград који нема свој систем за рециклажу отпадних вода.

Никола Влаховић, Таблоид