Београд – После пада с власти Александра Вучића и његовог напредњачког картела Србија ће добити шансу да постане правна држава, али само под условом да примерено казни све извршиоце тешких корупционашких дела кривичних дела. Полиција, тужилаштво и судови мораће да спроведу истраге и поступке који ће очистити друштво од свих криминалаца који су злоупотребили положаје у власти и, зарад личне користи, нанели несагледиву штету државном буџету и милионима грађана, уништили све институције и Србију бацили на колена.
Прву прилику да обави тај катарзични посао Србија је пропустила 6. октобра 2000. године. Оног трена кад су водећи људи ДОС-а почели да понављају мантру о томе како „не сме да се спроводи реваншизам“ аболирани су злочинци из Социјалистичке партије Србије, њихови тајкуни и мафијаши. Неки од њих су платили откуп грехова и повукли се из јавног живота, други су наставили да се баве незаконитим пословима у интересу нових политичких заштитника.
Систем је остао исти, променили су се само људи који њиме управљају. Фатална грешка – без обзира да ли је изазвана слепилом, страхом, неспособношћу или похлепом челника ДОС-а – створила је услове за настанак зла у коме Србија сада пропада. Социјалисти и радикали нису лустрирани, па је црвено-црни вирус мутирао и довео до катастрофалног стања у коме данас Александар Вучић спроводи диктатуру.
Да се грешка не би поновила биће неопходно да се представници следеће власти прихвате прљавог посла и обрачунају с напредњачким криминалцима. Први корак у том смеру биће ослобађање државних институција, пре свих полиције и правосуђа. Без политичких притисака и монтираних процеса с унапред одређеним исходом, ако добију могућност да поступају у складу са законом, а не у складу с интересима владара, професионалци из МУП-а и надлежних тужилаштава и судова неће имати проблема у извршењу круцијалног задатка у обнови Србије, у спровођењу правде.
Доказа криминалних дела водећих људи СНС-а и њихових сателитских странака постоје, баш као и бројни сведоци. Тај терет неће издржати нејака леђа Александра Вучића. За шест година владавине он је прекршио скоро сваки члан Устава и Кривичног законика. У сваком нормалном судском поступку Вучић ће бити осуђен за кршење Устава извршено потписивањем Бриселског споразума и око 70 пратећих докумената.
Службени положај, како премијерски тако и председнички, злоупотребљавао је у стотинама случајева. Конкретним поступцима и медијским наступима вршио је притисак на државне органе у циљу остваривања личне и политичке користи. Само изјаве којима је најављивао хапшење и суђење Мирославу Мишковић довољне су за тешку казну. На исти начин поступао је приликом притисака на Драгослава Космајца. Још бруталније је монтирао истрагу и оптужницу против окривљених за убиство Славка Ћурувије.
Да би се утврдила Вучићева одговорност у том случају биће довољно да се саслуша, под претњом кривичног прогона, тадашњи тужилац Миљко Радосављевић. Његов исказ, у коме би признао шта је све Вучић тражио да се убаци или избаци из оптужнице против Ратка Ромића, Милана Радоњића и Мирослава Курака, раскринкао би његову улогу у правосудној представи, којом је хтео да опере нечисту савест због убиства власника „Дневног телеграфа“.
Таквих примера има у неограниченим количинама. Баш као и оних у којима је главна улога запала његовом бати Андреју.
„Техноманији“, намКад би се решили страха од освете, многи сведоци разјаснили би мистерију око рекетирања власника „Франша“, „Дурмитора“, „Боса“, неколико земљопоседника и грађевинских предузећа. Тек тада би се утврдила истина о „Асомакуму“, „Гигатрону“ и намештеним тендерима и осталим спорним пословима.
Браћи Вучић највећа опасност прети с Косова. Ускоро, кад почну да се отварају оптужнице и воде процеси против окривљених пред Специјалним судом за ратне злочине, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај проговориће и о свом политичком и пословном партнеру Александру Вучићу. Тада ће се открити колико има истине уинформацијама о њховим заједничким криминалним акцијама, којима су прали паре и развијали шверц дрогом и оружјем.
Демонтажа злочиначке хоботнице не сме да мимоиђе ни Вучићеве најближе сараднике.
У врху тог списка налази се Зорана Михајловић. Њој је запало да потпише десетине спорних уговора, којима је нанета огромна штета Србији. У првом реду, то се односина уговор с арапском компанијом „Игл Хилс“ о изградњи „Београда на води“.
Пропали пројекат омогућио је прање новца и отимачину сто хектара најскупљег земљишта у Београду. С мањим последицама, али с већом бруком, завршиће се илузионистички скеч у коме је Михајловићева потписала комерцијални уговор о изградњи брзе пруге Београд – Будимпешта. Годину и по дана је прошло откад је она ставила параф на уговор са конзорцијумом „Чајна рејлвеј интернешенел“ и „Чајна комуникејшен констракшен компани“, а Вучић позирао на метар и по макете непостојеће пруге. Посао, укупне вредности од скоро милијарду долара, није стигао даље од Новог Сада, а с мађарске стране није одређена ни траса којом би пруга требало да пролази.
Као министарка саобраћаја, Зорана Михајловић потписивала је и све уговоре о изградњи свих Коридора и прикључних путева. Засад, зна се да је само на једној деоници, од Уба до Лајковца, направљена штета од 10 милиона евра.
Кад се све афере ставе на списак, тешко је претпоставити како ће Михајловићева успети да избегне одговорност. Неће јој бити довољно ни да се позове на ментална обољења и привремену или трајну неурачунљивост.
У још комплекснијем сету проблема наћи ће се Синиша Мали. Његове финансијске малверзације имају међународне размере, од Девичанских острва, Швајцарске, Луксембурга, Хонг Конга и Бугарске, све до Савамале и новогодишње београдске јелке, најскупље на свету. Као што не може да докаже порекло имовине, о којој је Магазин Таблоид извештавао, Мали неће моћи да се одбрани од оптужби ни за породично насиље. Вучићев лични управник финансијског крвотока Србије, чим дође до промене власти, спас од букагија може да тражи само у бекству и нади да ће се заборавити све његове афере.
Правда неће бити задовољена ако се не спроведе истрага која ће утврдити ко је, какои по којој цени издавао спорне дозволе Вучићевом свемоћном куму Николи Петровићу за изградњу мини хидроелектрана чак и у заштићеним парковима природе. Доступни су бројни документи, који откривају како су мењане одлуке у складу с пословним интересима Петровића и његових компањона, а на штету еколошког система и локалног становништва. Сваки потписник тих решења мораће да одговара за саучесништво у извшрењу кривичних дела или да тражи статус сведока сарадника, па да открије ко му је наредио да то ради.
Ни кажњавање Вучићевих водећих сарадника неће помоћи да се друштво трајно очисти ако одговорност избегну нижерангирани типови. Србија неће бити правна држава док, на пример, Миленко Јованов не буде кажњен за изјаву да је Наташа Јеремић шеф нарко-картела. Или Милан Кркобабић за тврдњу да „неће бити пензија ако Вучић не буде изабран за председника Србије“.
У тој групи посебно се истичу режимске медијске перјанице, које су предводиле хајку на Сашу Јанковића, оптужујући га да је 1994. убио свог пријатеља Предрага Гојковића. Још монструознија кампања против Оливера Ивановића такође захтева да се њени креатори и извршиоци нађу на оптуженичкој клупи.
Тек кад се утврди ко је омогућио Жељку Митровићу, Предрагу Ранковићу, Александру Родићу и њима сличним „бизнисменима“ да не плаћају порез, Србија ће се подићи из блата. Да би успела, потребно је да се с правдом суоче Милорад Вељовић, Веселин Милић, Владимир Ребић и многи други полицајци, који су функцију употребљавали у интересу владара, а не грађана. Исти третман морају да прођу и бројне судије, без обзира да ли су њихови незаконити поступци мотивисани страхом или корупцијом.
Упоредо с утврђивањем кривичне одговорности, мора да се спроведе и политичка лустрација. Свима који су учествовали у Вучићевом злочину над Србијом не сме се дозволити да прођу некажњено. После 5. октобра страдао је само Слободан Милошевић. После пада СНС-а с власти, неће бити довољно да се из политичког живота елиминише само Александар Вучић. Већина његових жртви сад би пристала и на то, али за нормалан, цивилизован живот у правно уређеној држави неопходна је потпуна чистка, да се вирус заувек уништи,
Дакле, треба почети од оних који нису лустрирали Милошевићеву камарилу, јер су наставили са још суровијом пљачком. Подсетимо на Млађана Динкића, Александра Влаховића, Божидара Ђелића, Данка Ђунића, Мирка Цветковића, Драгана Шутановца, Ђиласа…од којих се може одузети неколико милијарди евра од државе отетих пара кроз стотине пљачкашких приватизацаија, узетих кредита, опљачканих банка, распродате државне имовине..
Без тих масовних процеса, Србија ће нестати са лица земље.
М. Грабеж / Магазин Таблоид
