ЗАМИСЛИТЕ Србина шездесетогодишњака који плови једрењаком четрдесет дана по Средоземљу, преживи напад пирата и страховиту олују, а када се искрца, настави да пешачи и јаше 2.000 километара кроз пустињу пуну разбојника.
Ово није сценарио акционог филма, већ авантуре Светог Саве у Светој земљи 1234. и 1235. године!
Збир растојања које је, морем и копном, превалио од Србије до Свете земље и назад, износи око 7.000 километара! Такав подвиг нико, ни пре, ни после Саве, није направио.
– Најважније питање о овом невероватном подухвату није како га је Сава извео, већ због чега, шта је био мотив који га је покретао – каже историчар Александар З. Савић, асистент на Филозофском факултету у Београду. – Савин биограф Доментијан је јасан: светитељ је путовао по Светој земљи да би „децу отачастава“ привео Богу као „савршен народ“. Отварајући Србима „пресветли пут ка Јерусалиму“ омогућио им је да постану „нови Израиљ“, одабрани народ, који има своје место у Светој земљи. Доносећи, пак, „светло истока“ у „западно отачаство“ Сава је учинио Србију делом Свете земље.
Савић је један од ретких научника који истражују Савина путовања, која су много више од ходочашћа по библијским местима на којима поклоник духовно проживљава свету историју.
– Савина идеја била је да физичким, подвижничким путовањем, духовно повеже Србију са Светом земљом и њеним предањем на коме су се заснивали политички митови читаве Европе – каже Савић. – Савино друго путовање на Исток је постало средњовековни ходочаснички идеал и остварење Немањине идеје о Србима као Новом Израиљу, изабраном народу.
Сава је у пролеће 1234. из Студенице дошао до Зетског приморја, а одатле се лађом пребацио до италијанске луке Бриндизи, станице бродова за крсташко Јерусалимско краљевство.
Пловидба од четрдесетак дана је подразумевала и олује. Опис страшног невремена оставио је Доментијан и уз њега причу о чуду, када је Сава као Мојсије завладао водом и смирио подивљало море. Идентичан опис невремена, само без чудеса, оставио је 1704. монах Јеротеј Рачанин: „Загњури се лађа и подигоше се вали најсилнији, као горе високи, и облаци и муње силне и различите. И сви падосмо као мртви, радити и чинити не могосмо ништа.“
Како су се поклоници осећали после искрцавања у луци Акра, сведочанство је оставио монах Силвестар Поповић: „На суво изведени, као пијани метемо се тамо и овамо, мислећи да нам се земља под ногама клати. Тако и ноћу, док лежимо на земљи, чини нам се да се земља под нама ваља.“
У Савином житију нема тако реалистичних описа, јер су недостојни биографије свеца. Ипак, сачувано је писмо у коме о невољама српских поклоника пише Сава из Јерусалима студеничком игуману Спиридону: „Пошто нас стиже путни труд, сви се разболесмо, и остављамо на Божје расуђење живот наш и смрт нашу.“
Када је прездравио, наставио је поклоњење стазом којом су Марија, Јосиф и мали Исус побегли од злог цара Ирода у Египат. Из крсташког Јерусалима је преко Јудејске пустиње дошао до газа на Јордану и прешао у муслиманску Сирију. Застао је у граду Кераку, на древном путу од Месопотамије ка Египту, седишту локалног емира. Тек када је од њега добио дозволу за боравак на исламској територији, наставио је путовање кроз пустиње на северу Синаја до Суеца, а одатле у Александрију и Каиро. Реалност ходочашћа може да се реконструише из реалистичних дневника западних поклоника.
– Они се по правилу жале на услове путовања, почев од дуге пловидбе на претрпаним лађама, а по искрцавању би их ужаснуо безводни пејзаж – каже Савић. – Један поклоник записује: „Чак се ни мртви нису могли сахрањивати, јер је то сам камењар.“ Смрт на ходочашћу није била реткост, што због тегобног путовања, што због разбојништва које је цветало у Светој земљи.
Највећи број поклоника зато није ишао даље од Јерусалима и Витлејема којима су владали крсташи.
– Сава је из „куће рата“, како су муслимани називали хришћанске територије, прешао у „кућу ислама“ да би, упркос опасностима, пратио стазе Христа, Мојсија и Аврама – каже Савић. – Такви поклоници су били ретки и не чуди Доментијанов податак да је Саву желео да упозна египатски султан Ел Камил.
СТЕПЕНИЦЕ ДО НЕБА
ТРАЈАЊЕ путовања од Јерусалима до Синаја, у мирније време и по краћим рутама од Савиних, описује дневник српског поклоника из 17. века: „Од Јерусалима до Мисира (Каира) има дванаест дана пута. Од Мисира до Свете горе Синајске је дванаест дана хода. Ту је велики манастир, звани Синај. И када се из манастира пође на Свети врх најпре има четрнаест тисућа степеница“.
Египатски владар се заинтересовао за српског принца-монаха који је даривао хришћанске светиње од Јерусалима до Каира, у којима су после њега молитвама помињани он, Србија, Немања, Стефан Првовенчани.
Сава је освајао смиреношћу и одлучношћу да оде на Синај, где је тада мало ко смео да крене. Ел Камил је проценио да је Сава „прави Божји човек“ и дао му пратњу за опасне планинске путеве до крајњег југа Синајског полуострва и Синајска горе високе 2.238 метара.
На њој је Мојсије склопио први завет људи са Богом, који му је дао таблице закона и његов народ прогласио одабраним.
ПОКЛОНИЧКИ БИЗНИС
ХОДОЧАСНИЦИ ван крсташких територија су морали да имају дозволу за кретање и заштиту муслиманских власти, које су те услуге наплаћивале. Чувари хришћанских светиња су такође били муслимани који су хришћанским поклоницима наплаћивали улазнице.
– Муслиманске власти су од вођења хришћанских ходочасника створиле велики бизнис – каже Александар З. Савић. Најопаснији по поклонике су били пустињски бедуини, са којима ниједна власт није могла да изађе на крај.
– Симбол Савиног духовног уздизања су путовања на свете планине где се срећу овоземаљско и небеско – наглашава др Савић. – Савино прво „одлучење од овог света“ десило се на врху Свете Горе Атонске, друго на Тавору, Гори преображења, а врхунац је био на Синају где је Мојсије привео Богу „први Израиљ“, али није смео да погледа Господа. Доментијан каже да га је Сава као хришћанин, човег Новог завета, превазишао и да је видео Бога када му је привео „децу отачаства“. Тако је Сава остварио Немањину идеју о Србима као „новом Израиљу“.
ВОДА ЖИВОТА И СМРТИ
ПОКЛОНИЧКЕ стазе у пустошима библијских предела повезују одморишта крај резервоара воде скривених у стенама. Ко не зна где се они налазе осуђен је на смрт. Путеви воде по ивицама вадија, дубоких сувих клисура. Стазе по њиховом дну имају више хлада, али су смртоносне током изненадних пљускова, када бујице уништавају све пред собом. Вода је, уз комарце, маларију и дизентерију претила поклоницима у мочварама делте Нила. У градовима су харале болештине које су преносили облаци мува.
Са Синаја, Сава је наставио путовање ка северу путем патријарха, стазом праоца монотеизма Аврама преко пустиње Зин и Негев до Бершеве до Јерусалима. Одатле се упутио у Антиохију и Киликију, а одатле бродом за Цариград. Умро је на путу ка Србији, у јануару 1236. у Трнову, у Бугарској.
Новости.рс
