Када пољопривреда Србије у свом производном и извозном „пакету” буде у исти час имала чувених пет „К” – (Квалитет, Квантитет, Континуитет, Контролу и Конкурентност) моћи ће да рачуна не само на већи извоз од садашњих 2,7 милијарди долара, већ и на богатије село и сељаке. Али, да бисмо до тога стигли потребно је да држава каже шта жели од своје пољопривреде од које ипак живи најмање трећина становништва, каже директор Института за економику пољопривреде проф. др Драго Цвијановић, додајући да је на влади да осмишљеном развојном политиком, јевтиним и дугорочним кредитима, мањим порезима и осталим погодностима подстакне пољопривредне произвођаче да се организују бар онако како то раде у Европској унији – да постану власници прехрамбених капацитета и трговинско-извозних кућа и својих банака. Да имају своју развојну банку.
Имамо каже, довољно школа, института, факултета и стручних служби за аграр, али нажалост тај капитал не стиже у већој мери до наших њива, плантажа или стаја, упозорава др Цвијановић.
За разлику од лане, када је катастрофална суша однела петину берићета, ове године прошли смо много боље. Осим кукуруза, кога је, опет суша, „докачила” крајем јула и почетком августа, сви остали усеви и јесењи плодови, дали су много више него лане. Али, опет, и тај принос је плод више силе, повољнијих временских услова, него примењене агротехнике. Докле ће српски сељак гледати у небо, које ће му подарити или однети летину? Могу ли се избећи толике осцилације у производњи?
Може, каже др Цвијановић и упућује нас на искуства не тако далеких земаља. Довољно је, вели, видети шта ради Европа.
– Србија нема аграрни буџет као ЕУ, али и оно мало што издвоји за ту сврху мора се ефикасније и боље искористити. Корак у том смеру мора бити такозвано билансирање – морамо да израчунамо колико нам је хране потребно за нашу прехрамбену сигурност. Било би срамота да гладујемо и увозимо храну поред толике плодне земље и људи орних да на њој раде. Али уз то, ако желимо нешто више, извоз, развој, треба планирати могуће количине за извоз и робне резерве. То раде сви добри домаћини. Ако знамо шта имамо и желимо, онда и држава мора да каже с чим њени произвођачи могу да рачунају да би били економски сигурни. Не може нам се догодити да човек напуни шталу кравама, а млекара му откаже преузимање млека по уговореним ценама.
Улога државе, сматра др Цвијановић, није само да убира порезе, већ и да стимулише село и сељака да што више и јевтиније производе. Успешнији европски фармер осим своје породице храни у просеку још 60 па и више људи. Наш сељак четири пута мање. Ослонити се на то да ће их наш сељак само својом нејаком економском снагом, без помоћи државе, једног дана достићи, више је него нереално очекивање, сматра наш саговорник.
Наша пољопривреда је уситњена. Није специјализована, неорганизована је и што је најгоре, упозорава др Цвијановић, није интересно повезана – ни хоризонтално нити вертикално. Сваштарска смо пољопривреда – и зато смо скупи и неконкурентни. Сви производе све, јер се труде да смање ризике од губитака на појединим културама. Ако суша „обере” кукуруз, ту је сточарство, ако ни ту не иде, излаз се тражи у воћарству, па у повртарству… Од свега помало, али ничега довољно, што би нас издвојило од других, по чему би Србија била препознатљива. Малина то јесте, али како се односимо према тој воћки, односно према њеним узгајивачима, лако се може догодити да нас с тржишта истисну земље с много мање традиције и квалитета, нагласио је др Цвијановић.
—————————————————
Одрживост производње
Србија има 631.122 пољопривредна газдинства, од којих су чак 628.555 породична. Према статистици то наше просечно газдинство располаже са
4,5 хектара земље, има један двоосовинскитрактор, свега једно грло стоке, четири свиње, три овце, 26 кокошака и једну кошницу. И све то на 2.816.424 хектара земље. О тим, али и осталим аспектима нашег аграра биће више речи на скупу Одржива пољопривреда и рурални развој у функцији остваривања стратешких циљева Србије у Дунавском региону, који се одржава у Тополи од данас до 7. децембра уз учешће домаћих, али и иностраних стручњака.
dok god malinu budu otkupljivali vlasnici hladnjača, klanice kupovali braća i rođaci boraca protiv tajkunizacije
meso iz argentine budu uvozili sumnjivi uvoznici, a ministri se utrkivali ko će više da uveze luka paradajza i krompira, na pijaci ne bude seljak, vlasnik zemlje, a ne šverceri ,a prodavci vlastitog duvana budu proganjani
( a recimo paradajza i salate ne)….
uh šta sam ono hteo da kažem…
на западу држава одређује фиксну цену тог пољопривредног производа за ту годину………а код нас откупљивачи ти нуде мизерију , на коју си само у минусу……….пример шљиве—седам до дванест динара………наравно претворио у ракију, али нико не купује…….то је један пример…….а има их много…………док у ланцу производње, па до продаје не буде идентична зарада свих у том ланцу…….неће ни бити зараде………..ово је пресипање из шупљег у празно……….можемо терати инат колко оћемо
pa ne moz ni da krene kada lopovi stalno pljackaju
Mi u gajbice sljiva za izvoz u Rusiji stavljamo kamenje..pa da ih predjemo…
,,Mi svoje izvozimo, a vase jedemo”, rekao poslovni partner iz Holandije u Titelu dok su ugovarali izvoz graska u konzervi za Holandiju, davnih sedamdesetih proslog veka.
banke su prodate strancima, najbolja zemlja tajkunima i opet strancima, regresi i subvencije se dele na kasicicu a proizvodjac je prinudjen da svoju robu daje po cenu koju mu nakupci odredjuju. Kako onda da imamo jaku poljoprivredu? Umesto da sami obradjujemo svoju zemlju mi je dajemo Arapima, a oni su jedni od najvecih svetskih GMO proizvodjaca. Tesko da ce u ovoj zemlji se pokrenuti poljoprivreda