Хаг – Холандија неће без резерве наставити да даје подршку безусловној интеграцији националних држава унутар ЕУ, неће допринети њиховом преображају у континенталну федерацију у којој би постојеће државне структуре биле замењене паневропским комесаријатима – каже се у писму холандске владе, јуче упућеном посланицима парламента у Хагу, у које је „Политика“ имала увид.
Цитирано писмо и пропратно писмо министра спољних послова Франса Тимерманса сматрају се припремном грађом за парламентарну дебату „о механизмима домовинске заштите (Холандије) од стихијских покушаја Брисела да обједини кључне ресоре суверених држава и пренесе ниво одлучивања у централу ЕУ“.
Повод, или камен спотицања, како холандски парламентарци кажу, био је захтев Европске комисије (ЕК) за хитно спровођење такозване хармонизације система социјалне заштите, по препорукама ЕУ. „Можда захтевана хармонизација има смисла у земљама чије су економије посрнуле, али нема никаквог оправдања у економски виталној Холандији“, наведено је у пропратном писму шефа дипломатије Тимерманса. Уз закључак да епоха безусловног стапања у федеративну државу Европу припада прошлости, Тимерманс је упозорио да ће се сваки детаљ даљих (планираних) интеграција негативно одразити на расположење бирача.
* * *
Иницијатива холандске владе оцењена је у првим реакцијама европских званичника и аналитичара као „неочекивани и нагли заокрет“ Хага – окретање од Берлина и приклањање ставовима Лондона. Ово пре свега зато што је владајућа коалиција конзервативних либерала и социјалдемократа добила изборе – управо захваљујући залагању за што обимније и што брже европске интеграције.
Рашчлањујући предлоге за парламентарну расправу у детаљу, намеће се закључак да Холандија, ипак, пушта „пробни балон“ чије би управљање у неком поодмаклом стадијуму расправе преузео – Берлин.
Довољно је упоредити окоснице холандских и британских планова за очување механизама сувереног одлучивања, па да се установи разлика. Лондон настоји да врати све виталне политичке надлежности на ниво националних држава, у ресорима спољне и безбедносне политике, али и оне које се односе на економске принадлежности. Са друге стране, Хаг се противи стапању његових националних фондова у европске, док се и даље залаже за заједничко одлучивање у доменима енергетске политике, екологије, у одређивању смерница политике доделе азила и контроле миграције.
Ако се поведе реч о амбициозном плану „далекосежније федерализације“ спољне и безбедносне политике ЕУ – остварење би било и по укусу САД – Холанђани упућују „на постојећа размишљања унутар ЕУ“ која се своде на то да се процес даљих интеграција не дефинише крајњим циљем, ни одређивањем датума. У Хагу се користи израз work in progress,што би се у духу реченог могло превести као рад, односно залагање за напредак.
Залагање за напредак без дефиниције крајњег циља, истини на вољу, не полаже право на холандско ауторство. Израз је први поменуо у контексту бивши министар спољних послова Немачке Јошка Фишер. У погледу срастања ЕУ у политичку унију, Фишер је пред аудиторијумом Хумболт универзитета у Берлину у мају 2000. године поставио, каже се, доктрину о релативној коначности европског пројекта. „Нека будућа (европска) федерација неће и не сме никада смети да буде узета као повод за деградацију националних држава у европске покрајине“, рекао је Фишер.
На врхунцу европских расправа о неопходности срастања ЕУ у фискалну, а потом и у политичку унију, немачка канцеларка је почетком 2012. године истакла у интервјуу за британски „Гардијан“ да (њена) визија политичке уније подразумева константно прерастање ЕУ у јединствени политички фактор. Тиме је стала на пут свим тадашњим спекулацијама да садашња влада у Берлину ради по „рецепту“ Јошке Фишера. У међувремену, међутим, канцеларка се кориговала, рекла је – неспоразуме. „Досадашње (идеалистичке) сањарије о синтетичкој конструкцији паневропске суперсиле нису ништа друго него – сањарије“, речено је „Политици“ у кабинету владе у Берлину.
У круговима блиским влади се тим поводом истиче да је Немачка извукла поуке из „размимоилажења са пријатељима“ о питању подршке устанку у Либији. „О националним интересима Немаца могу да одлучују само изабрани представници немачког народа“, каже се у кабинету. При том се не оспорава исправност тезе критичара, по којој Немачка инсистира на својој (и на туђој) самосталности, али радо прихвата водећу „саветодавну“ улогу према другим чланицама – ако је о немачком утицају на релевантне одлуке других влада реч.
