Хонгконг је показао пример – како се ломи кичма обојеној револуцији

• Не треба гушити мобилну телефонију него токи-вокије. Јер, они у гомили су глупи, имају осећај припадности стаду и склони су паници, без пастира остају без ослонца па се тихо разилаз       
• Коришћење мобилних, као у Хонгконгу, тражи стално укључен екран, стално активне апликације, активан рад процесора и да сви интерфејси буду у стању примопредаје. А то брзо празни батерије, па одсецање гомиле која протестује од могућности пуњења батерија већ кроз сат, два или три ту масу претвара у „прашину“
• Учесницима протеста потребни су вода и топли напици. Без организовања „тачака“ за њихову продају не може ништа да се уради. Зато су Кинези све одрадили – по закону. Тражили су одобрења за продају на том месту, санитарне картоне, разјашњавали – која правна лица иза тога стоје, како власници плаћају продавцима, ко испоручује робу за продају…
• Долази на протест неко ко живи изван Хонгконга. Прво се поставља питање: а имате ли радну дозволу? Ко нема – одмах се депортује без права доласка за много година, а онај ко је таквоме организовао долазак – позива на одговорност за избегавање пореза и коришћење нелегалног рада
• Наравно, појавиће се и борци. Они чији је задатак да дестабилизују ситуацију. У њих је уложен новац, за многе од њих – то је посао. Али, њих је лако уочити и издвојити. У њиховом случају, искуство Хонгконга може да буде преузето у потпуности: то јест – „борце“ треба одмах потрпати у марице
• Потребна је и максимална видео-идентификација и снимање свега што се догађа. Све треба знати „у лице“. У Хонгконгу је у току интензиван рад: да знате само колико је „уважених људи“, који добијају грантове за развој нормалне некинеске демократије (ту грађани Велике Британије управљају токовима новца, а не власт), одлетело са положаја професора и саветника. Тешко је и замислити!

Пише: Руслан КАРМАНОВ

        ПУТОВАО сам да видим својим очима хонгконшки мајдан и да гледам процес гушења обојене револуције – бескрвно и професионално – у њеном зачетку.

        Ово што следи су и моје препоруке онима који ће можда код морати да доносе одлуке и да делују поводом сличних манифестација и догађаја.

Веза

        Учесници протеста у Хонгконгу су тврдили: „ми немамо лидера, ми смо структура која саму себе организује, ми смо технологични, ми смо динамични, ми смо независни“. Све смо уносили у специјални месенџер својих мобилних телефона (FireChat у Хонгконгу) што нам је омогућавало да у гомили контактирамо међусобно и преносимо саопштења и поруке једни другима и када је била искључена мобилна телефонија.

        Уверио сам се да је то лаж: у Хонгконгу су дејства гомила студената координисале не баш младе чике и тете са токи-вокијима, обичним „кенвудима“. Преко њих су издавали налоге: шта узвикивати. То је прво извикивао кључни учесник, одмах потом су то узвикивали његови помоћници. Обично их је било по пет по ободу гомиле. А гомила је све то – без икаквог премишљања – скандирала по минут или два.

        Из овога се намеће закључак: не треба гушити мобилну телефонију него токи-вокије. Јер, они у гомили су глупи, имају осећај припадности стаду и склони су паници, без пастира им постаје и досадно, остају без ослонца па се тихо разилазе.          

        Специјални месенџер FireChat – прилично је лак јер свим учесницима сставља на располагање јединствени идентификатор и, користећи све могућности телефонске везе (Bluetooth, GSM/3G/4G, Wi-Fi), проналази суседе.

        Ово даје прилику свом човеку са FireChat и са инсталираним у мобилни снифером мрежних пакета да покаже гомилу порука разних абонената. Практично све који су кроз њега некуда покушавали да прођу. Зато пар таквих људи у центру гомиле демонстраната може да је покрије око 100 одсто. Кинези су то у Хонгконгу урадили већ други дан протеста.

        Објављено коришћење мобилних, као у Хонгконгу, тражи стално укључен екран, стално активне апликације, активан рад процесора и да сви интерфејси буду у стању примопредаје. А то брзо празни батерије, па одсецање гомиле која протестује од могућности пуњења батерија већ кроз сат, два или три ту масу претвара у „прашину“. Зато многи беже кући да у домаћем комфору и уз помоћ брзог интернета прочитају шта се на месту демонстрација догађа.

        Такви се не враћају. Психологија инфантилног губитника из канцеларија не прави разлику између „личног учешћа“ и „активног лајковања и коментарисања“, а из куће је све једноставније.

        Да би се велики број батерија пунио брзо и у разумном року – потребан је или генератор или нека велика батерија, а генератор није лако прошверцовати на демонстрације јер му је потребан и бензин који је лакозапаљив, а велике батерије могу бити и експлозивна направа.

        Дакле: све се то може осујетити по закону и у складу са међународном праксом.

        Дакле: нема потребе да се гуши мобилна телефонија. Довољно је – као што су Кинези радили – да се шаљу СМС поруке типа: „Студенте Ли, управо смо сазнали да сте избачени са факултета зато што пет пута узастопно нисте били на настави. Али, то није проблем. Наш сајт ће вам помоћи да нађете свој животни пут. Имамо слободних места за грађевинске раднике, келнере и возаче.

        Крик „Студента Ли“ чуће се до Мадагаскара јер се уписао на неку економију или право у конкуренцији 280 других младих људи који су „извисили“.

Снабдевање

        Учесницима протеста потребни су вода и топли напици. Без организовања „тачака“ за њихову продају не може ништа да се уради. Зато су Кинези све одрадили – по закону. Тражили су одобрења за продају на том месту, санитарне картоне, разјашњавали – која правна лица иза тога стоје, како власници плаћају продавцима, ко испоручује робу за продају… Дакле, треба се свим тим позабавити. То се зове: „живот у складу са уставом“.

        Долази на протест неко ко живи изван Хонгконга. Одмах се поставља питање: а имате ли радну дозволу? Ко нема – одмах се депортује без права доласка за много година, а онај ко је таквоме организовао долазак – позива на одговорност за избегавање пореза и коришћење нелегалног рада. То јест: одмах су проналазили власника, одлазили на адресу регистрације фирме, а ако газде неам – одмах позив да се јави власти.

        Не можете да замислите којом брзином су попадали разни „добровољни фондови за развој демократије“ који су плаћали дотурање учесницима протеста воде.

        Истог дана су им долазили на адресу и проверавали: ко је купио ту воду, када и зашто.

        И, изненађујуће ствари о народном протесту су Кинези открили: да су све, и то неколико месеци унапред, исфинансирали уважени грађани Велике Британије и Сједињених Држава.

        Савремени протест је – да се послужим терминологијом Алексеја Наваљног – када „овце“ стоје са мобилним телефонима и таблетима и чекају команду. То вам је скуп „успешних, младих, димнамичних, ефикансих и активних људи који имају свој бизнис, IQ=160 и три факултета, а говоре по четири језика“. Све у свему, то су хајтех-лумпени. Зато им не треба дозвољавати да се баве „масовном гимнастиком“.

        Протести не могу, поготово кад је мраз, без тоалета. Савремени „креативни крелац“ у стању је да дели савете како да се организују војне операције и какве снајперске пушке треба куповати (гледао је он то у америчким видео-играма), али да обави нужду по мразу – е, то он не може ни за живу главу. Он чак не зна од чега започети тај компликовани процес…

        Поука: градске власти за ненајављене митинге биотоалете не обезбеђују, а за најављене – само онолико колико је довољно да се задовоље потребе пријављеног броја учесника. Конкретно: пријавили сте 1000 учесника и митинг у трајању четири сата, биће две „кабине“, а ако неко врши нужду ван њих – плати казну, ако немаш новац – правац полиција.

        Плус још провера докумената која би у нашем случају подразумевала: ако ниси грађанин Русије, онда мораш да имаш или визу или карту за авион/воз/аутобус, ако си из другог града – мораш имати пријављен. Дакле: све по закону.

        Са храном треба све као и са водом: провера санитарних картона, чија је опрема, откуд храна, имате ли на све то документе? Јер, ако се неко отрује, зна се…

Наступи

        За наступе на митинзима потребна је трибина. Али, ко монтира трибину – има ли дозволу за то?

        Сећате ли се како је при таквој монтажи на московском Болотном тргу – када се срушио део конструкције – погинуо радник? Ко је био  крив? Организатори протеста су тада – чим је тело погинулог било однесено – са трибине објавили: да је то „последња жртва Путиновог режима“.

        Ако је за митинг потребна струја – како се прикључује, ко је то одобрио, коју снагу је дозволио, шта је са противпожарном заштитом, шта је са уземљењем?

        Ако свега тога нема, тада – извините момци…

Агресија

        Наравно, појавиће се и борци. Они чији је задатак да дестабилизују ситуацију.

        У њих је уложен новац, за многе од њих – то је посао. Али, њих је лако уочити и издвојити.

        По томе како се уиграно групишу, а и по комуникацијама и јасној радељност деловања: стигла наредба – време је.

        У овоме искуство Хонгконга може да буде преузето у потпуности: то јест – „борце“ треба одмах потрпати у марице.

        А иначе: ако неко буде покушавао да прави барикаде од онога што се нађе у близини – то се третира као вандализам, као уништавање градске имовине.

        И у таквим случајевима може „паковати у марице“ одмах чим се направи видеп-снимак такве „епизоде“.

        У Хонгконгу су митингаши све правили од полицијских ограда, само су повезивали јаким селотејпом. Кајем се што сам поломио две такве барикаде – проверавајући колико су јаке. Под шаторима у близини, седело је по 30-40 људи, довикивали су ми нешто, али ми ни на десет метара нису пришли. Изгледа да нису били плаћени да се каче са странцем који је од њих дупло крупнији.

        Дакле: све се то лако блокира. Само не треба дозволити онима који долазе на митинг да пронесу никакав „грађевински материјал“. Ако неко нешто донесе – да остави, па кад се извиче на митингу, да може да дође по то своје и да га однесе.

        Шта ће „грађевински материјал“ унутар зоне митинга, зар не?

Остало

        Размотримо деловање у зимским условима, остајући у оквирима закона.

        Примера ради: не би било добро поливати воденим топовима на температурама испод нуле. Али, пре митинга полити цео простор водом по јаком мразу – е, то није забрањено. Чак је интересантно јер се људима може приредити задовољство да митингују на клизалишту, једино што са ледом под ногама не би могли да нападају полицију.

        Испред околних продавница могу се поставити патроле које ће – ако у њих буду масовније улазили да се угреју – проверавати да ли власници имају дозволу да пружају „привремени боравак“, осим тога – да ли те услуге наплаћују, имају ли гости рачун да су платили…

        Провера докумената свих учесника ненајављених митинга – то је кључно. Закон у таквим случајевима даје пуну слободу деловања: „Добили смо пријаву да се овде планирају нереди. Покажите ваше документе“. То је само примена закона.

        Потребна је и максимална видео-идентификација и снимање свега што се догађа. Све треба знати „у лице“. У Хонгконгу је у току интензиван рад: да знате само колико је „уважених људи“, који добијају грантове за развој нормалне некинеске демократије (ту грађани Велике Британије управљају токовима новца, а не власт), одлетело са положаја професора и саветника. Тешко је и замислити!

        А колико је тек веза испливало на површину, чак су се и случајеви корупције открили. Све у свему: веома много интересантног.

        И код би тако било. Сетите се само како је пре две године грађанки Ксенији Собчак био одузет милион и по евра у кешу… Она је тада закукала како су то њене поштено зарађене паре. Иследник је на то рекао: „Докажи“! Кроз недељу да се Собчак предомислила и завикала да су то њене приватне паре које је добила на поклон. „А ко их је поклонио“? – упитао је иследник.

         „Један добар човек! Сам ће све објаснити!“ – крикнула је Собчак и на томе је завладала тишина. Јер, људи који могу поклонити милион и по евра не воле да се виђају са иследницима. Повучеш нит која виси са неба и може ти се не један слон свалити на главу.

        Умни људи зато на Болотни трг и не иду…

        Кључно је ово: методика наших са белим лентама је већ стара, а преседан ломљења кичме обојеној револуцији већ постоји.

        Ти са белим лентама су изгубили главну битку – технолошку. Већz су застарели и не могу изнети терет окршаја.

        Стање у којем су они одраз је ситуације у којој су САД  у светским размерама.

        Свет се мења.

Факти