У Украјини је до недавно живело 40 000 000 људи (цифре ћемо ради прегледности заокруживати). Половину од њих (20 000 000) одликује руско-словенски идентитет (у који се убрајају и Украјинци и Белоруси), и она себе види као део Велике Русије. Осталих 20 000 000 гравитирају етно-културном подручју Источне Европе. Кад је Запад покушао у Украјини да идентитет једне групе од 20 000 000 наметне другој групи од 20 000 000, лишавајући је права на идентитет, почео је грађански рат.

Данас је већ Украјину напустило преко 8 000 000 од оних 20 000 000 људи. Далеко од тога да су то само Руси, или они који говоре руски, то су руско-украјински Словени, православци, са царско-совјетском историјском свешћу (победе Москве за време царства и за време СССР-а, нарочито у Другом светском рату, они доживљавају као сопствене победе). Осталих 20 000 000 мисле да је Руско царство окупатор, да је совјетски режим геноцид, а да су Хитлер и Бандера ослободиоци. Зато се тих 20 000 000 растаје са осталих 20 000 000. И то се не може зауставити, нема назад. За сада су иступили: 2 000 000 на Криму, 2 000 000 у Луганску и 4 000 000 у Доњецку. Под окупацијом се налази још 12 000 000 носилаца југо-источног идентитета (Новорусија, Слобожаншчина).

И они ће изаћи из састава Украјине, јер јој не припадају, чак и ако су Украјинци. Западна Украјина је проширена Галиција, и њен идентитет је стран чак и у Малорусији (Централна Украјина). Још су и Русини и Мађари у Закарпатју категорички против политико-идеолошког модела галицијског неонацизма који је завладао у Кијеву.

Дакле, све је једноставно: грађански рат ће се окончати када преосталих 12 000 000 са својим поседима изађе из домашаја контроле кијевске хунте. Може се окончати у сваком тренутку, ако се хунта самоликвидира, или ако ју збаце, рецимо, (непостојеће) присталице Јануковича. Али то се неће десити, и данас су обичне нацисте у Кијеву спремни да смене једино ултра-нацисти. Ако остану обични нацисти, отићи ће 12 000 000 са Југо-истока и из Закарпатја. Да их смене ултра-нацисти, грађански рат би се прекинуо у Централним и Западним областима (на пример, Јарош против Турчинова, Порошенко против Тимошенка, Коломојски против Галичине итд.). Од осталих 20 000 000, становника Централне у Западне Украјине који гравитирају Европи, у Европу неће ући нико осим избеглица и оних који оду на индивидуалној основи (што је потпуно могуће и сад, као што је било и раније). Тамо ће им свима дати по “кексић”. Мислим да хоће. Шта више, сигурно ће. Али мислим да то неће одистински задовољити свих 20 000 000, изломљених у крвавом купатилу земље.

На шта ће све то да личи? Погледајте кадрове из Либије, Ирака, Сирије, Афганистана и Славјанска, Одеси и Марипоља.

На Југо-истоку ће бити устројен Евроазијски Поредак. А на шта то личи? Погледајте кадрове из Вороњежа, Ростова и Белгорода. Као и из Санкт-Петербурга, Москве и Минска. И тамо продају колаче, и то доста повољно. Али колаче без крви православаца, без укуса живо спаљених људи, без горчине грађанског рата.

Зато верујем да, када остану сами са собом, 20 000 000 који су остали неће бити презадовољни свиме што се издешавало. А то значи да је сасвим могуће да ће грађански рат да се настави у духу оног који се у Украјини водио од 1918. до 1922. Е тек тада ће се Запад и Центар замислити о Евроазијском Поретку. И тако и треба. А да ми то “замишљавање” убрзамо – не можемо. Оно ће доћи кад му буде време и место. Та мисао ће се родити из крви. Без крви она не може да уђе у 20 000 000 глава.