Храбри српски војници сломили два царства! И треће ће, робовати неће!

Шта је Арчибалд Рајс писао у извештајима са фронта, који су објављени у швајцарској штампи пре 100 година. Против Србије „истребљивачки рат“. Стравични злочини над цивилима. Немају ни педаљ земље, али се не предају

До 3. октобра Београд је бомбардован 36 дана и исто толико ноћи. Упркос томе, бројни становници нису хтели да напусте град. А треба имати храбости па остати у овом граду јер су последице разарања огромне: оштећено је 700 кућа, од којих 60 државих. Универзитет је готово потпуно уништен, Државна фабрика дувана потпуно је изгорела, зграда „Државне лутрије“ и Стари двор озбиљно су оштећени, а највише је страдала градска тврђава. Непријатељ је бацао све врсте пројектила на несрећни град. Зашто су Аустријанци тако жестоко бомбардовали Београд…

Др Арчибалд Рајс је овај извештај написао у Ваљеву на самом почетку Првог светског 5. октобра 1914, а објављен је 26. октобра исте године у швајцарским новинама „Лозанска газета“ под насловом „Писмо из Србије – посета Београду под опсадом“. Ово је био само један у низу извештаја које је овај Швајцарац писао са фронта током четири ратне године. Повод за његов боравак у ратом захваћеној Србији био је позив српских власти да Рајс као најчувенији криминилог тога доба испита злочине над нашим народом.

Своје утиске Рајс је готово свакодневно бележио, те белешке претварао је у чланке и слао их на адресе више светских часописа. Већину је објавила швајцарска „Лозанска газета“. Сада је део тих текстова прикупљен и објављен у књизи „Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта“, која је у Србији промовисна пре неколико дана.

У чланку од 4. октобра 1914. Рајс пише:

– Аустроугарска је против мале Србије водила истребљивачки рат. Наређена су убиства цивила, паљење села, бомбардовање отворених градова – Београда и Шапца…

Преноси и део званичног документа који су аустријским војницима делили њихови надређени, а у коме су наведене „инструкције о поступању према цивилном становништву“. Оне гласе:

– Рат нас води у земљу настањену људима који су задојени фанатичном мржњом према нама, у земљу у којој се убиство сматра дозвољеним чак и у највишим друштвеним слојевима, као што нам је показала трагедија у Сарајеву, у којој се оно сматра јунаштвом. Стога издајемо наређење да се према свима поступа на најстрожи и најгрубљи начин. Ко год у овим случајевима покаже самилост биће најгрубље кажњен.

Последице су биле страшне, а о њима је Рајс прецизно обавештавао своје читаоце. Он је наводио број спаљених кућа и побијених цивила, међу којима је било највише жена и деце, писао је о пљачкама напуштених градова, а нарочито је описао како је похаран Шабац, „веома богат трговачки град“:

– Аустријанци су однели све ствари које су могли понети са собом. Сви вредни предмети, као, на пример, посуђе од сребра, накит, новац, важна документа, све је нестало.

Због ових чланака на Рајса су се сручили напади, а критике на његов рачун објављивала је и „Лозанска газета“. Главна замерка анонимних аутора је била што брани српски народ, уз оптужбе да је податке о злочинима добијао од српских званучника. Он је на те нападе одговорио:

– Оптужбе анонимних аутора из Аустрије да сам податке добијао од српских званичника нису тачне. Лично сам их прикупљао на бојном пољу усред експлозија граната и шрапнела.

Рајс у извештајима није само описивао стање на фронту, већ је анализирао и политичку ситуацију.

Извештаји с почетка 1915. описују односе Србије и Бугарске. Рајс не штеди Бугаре, наводећи да они раде у интересу Аустроугарске, а против Србије:

– Бугарску, то најмлађе балканско дете, створила је Русија, која се, као и Енглеска, према њој понашала као према размаженом детету. У Другом балканском рату Русија је спречила Грчку и Србију да свог пораженог противника потисну све до Софије. Да Русија то није учинила, Бугарска би данас била у оквиру неке друге државе.

Рајс у мају 1915. опет одговара на нападе у новинама, а као аргументе за своје тврдње прецизно наводи број жртава:

– У Поцерском, Јадарском и Мачванском срезу у седам општина и изван њих убијено је 1.300 цивила, од тога 994 мушкарца и 306 жена. Према узрасту, види се да је било највише деце: убијено је осморо млађих од годину дана, шесторо старости 4 године, 10 од пет година, 11 од шест година, 10 од седам година, шесторо од 8 година, 11 од девет година, петоро од 10 година, петоро од 11 година…

Јесен и зима 1915. донели су борбе на Солунском фронту.

– Уједили су се Аустругари, Немци, Бугари и Турци. Притисли су Србију са свих страна не би ли је коначно и потпуно згазили. Историја ће нам рећи којим се именом назива агресија коју два велика царства и њихови сателити врше на шаку војника…

Почетак 1916. обележен је извештајима о повлачењу српске војске и народа преко Албаније.

– Овај народ који нема више ни педаљ своје земље, и даље се не предаје. Упорно наставља да се супротставља окупатору, решен да славно умре уместо да живи од милости свог агресора…

Пише и о драматичној ситуацији у Србији у којој почетком 1916. влада глад и харају болести:

– Стопа смртности деце је застрашујућа. Србија ће изгубити много више становника у току окупације него што их је изгубила у ратним акцијама… Историја је строг судија и неће заборавити голготу Србије.

Српске јединице на Крфу и у Солуну, мало помало, почињу да се опорављају, па Рајс пише:

– Ускоро ће 150.000 српских војника поново бити спремно да поврате своју земљу. Присуствујемо догађајима без преседана у историји: Један народ, протеран са своје територије, који више нема ни педаљ своје земље, смогао је снаге да сачува своју војску и спреман је да поново крене у борбу прса у прса…

Са Крфа Рајс се враћа на фронт:

– Замислите пусту планину са које се простире видик на стотине километара унаоколо. То је чувени Кајмакчалан, који су Немци и Бугари сматрали неосвојивим, а који је српска војска заузела после шест дана крваве битке.

Последњу годину рата 1918. обележило је пробијање Солунског фронта, јунаштво и победе српске војске:

– Уз снажну подршку Француза српска армија направила је право чудо. Ја сам са дивизијом која великом брзином напредује ка старим границама Србије… Срби се враћају кући као победници.

Ови чланци, објављени пре 100 година, српској читалачкој публици доступни су тек сада, и то захваљујући труду двојице ентузијаста – мр Живка Марковића и Милана Страчевића, који су „прекопали“ архиве у Лозани и Цириху.

– Прелиставали смо лист по лист дневне новине „Лозанска газета“ из периода 1914-1918. – каже Марковић за „Новости“. – Био је то напоран посао.

Марковић наводи да су истраживали и у швајцарском Институту за криминологију, који је Рајс основао почетком 20. века, затим у институтима и архивама у Цириху, Берну и Лозани.

Наш саговорник истиче:

– Срби имају мало пријатеља у свету у целокупној својој историји, а један од њих је без сумње – др Арчибалд Рајс.

И НЕМАЦ, И ЈЕВРЕЈИН, И ШВАЈЦАРАЦ

У ОКТОБРУ 1915. у једним циришким новинама Рајсу се замера што брани храбри српски народ и његове савезнике, иако је сам пореклом Немац. Он овако одговара:

– Истина је да имам немачке рођаке, од којих су неки у овом тренутку у војсци. Међутим, не знам шта они тачно раде, јер се ми одавно више не познајемо. Исто тако не заборављам да је мој прадеда био Јеврејин, један од оних које су Немци прогонили. Од прадеде па надаље умешала се хришћанска крв… Моја породица поделила се на две гране: немачку и енглеску. Њихова деца су данас у прихватним логорима противничких страна. Ја лично, после младости коју сам провео болестан и несрећан, дошао сам у Швајцарску да у њој потражим здравље. У Швајцарској сам се не само излечио, већ сам нашао и мир за своју озлојеђену и бунтовну душу.

ПРОПАГАНДОМ ПРОТИВ ИСТИНЕ

МИЛАН СТАРЧЕВИЋ, ЈЕДАН ОД ПРИРЕЂИВАЧА КЊИГЕ, ИСТИЧЕ ДА РАЈСОВИ ТЕКСТови нису наилазили на добар пријем у Швајцарској, нарочито у немачком говорном подручју.

– Дневни лист „Ноје цирхер цајтунг“ окарактерисао је Рајса као шпијуна Антанте, као неког ко мрзи Немце – наводи Старчевић за наш лист. – Немачка и аустроугарска пропагандна агентура у немачком делу Швајцарске објављивала је неистине о борби српског народа. Срећом, Рајс је имао пуно разумевање у делу Швајцарске где се говори француски. Он је био становник Лозане од 1892. године, познат као изврстан научник, и своје ратне извештаје редовно је слао на адресу листа у овом граду.

Љиљана Бегенишић, Новости