ХРАМ Светог архангела Михаила, у народу познат као ваљевска Грачаница, који ће бити потопљен када будуће језеро регионалне хидроакумулације “Ровни” буде напуњено, значајан је и по звону које спада међу најстарија сачувана у Србији! Јер, у Великом рату, аустроугарска војска скидала је црквена звона са храмова широм Србије, те их као ратни плен претапала у топовске цеви и гранате, а грачаничко је међу ретким које је преживело та бурна времена.

То се, међутим, не може рећи за звона манастира Пустиња код Ваљева, те Боговађа у близини Лајковца, која су заједно са другима из колубарског краја претопљена у 1.800 тона метала, у ливници “Гросмајер” у Инсбруку у Аустрији, од 1914. до 1918. године. Звоно ваљевске Грачанице изливено је 1860. године у ливници Јоанеса Боте, у Вршцу, који је био Карађорђев кум.

– Несумњиво, ово је још један доказ о значају цркве ваљевске Грачанице и сагледавању историјског и културног развоја на овом простору од друге половине 15. века до данас – каже академски вајар Немања Радојичић, в. д. директора Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву. – Уз Карађорђевог кума Јоанеса Боту, у време Првог српског устанка у ваљевском крају радило је неколико звоноливаца, међу њима и ништа мање значајни Јоанес Фогарасе, Аврам Поповић, Италијан Томазо Тома Ричини и Руси Григорије Пољаков и Козма Калињин.

Сматра се, али нема поузданих историјских доказа, да је Јоанес Фогараси излио први топ за Карађорђеве устанике у Карловцима 1808. године. И Јоанес Бота такође је у то време боравио у Карловцима, те се његово име везује вероватно за молбу устаника, упућену 1806. године руској влади у којој је тражена помоћ у оружју.

– Од руске владе тражено је да у Србију упути мајсторе који знају да лију топове – каже Радојичић. – Није познато да ли је тим послом Бота дошао, можда је то било из Венеције, где је имао најбоље услове за рад, те због поруџбине Правитељствујушчег совјета сербског да изради звоно за Саборну цркву Светог Архангела у Београду. Наредно звоно по коме се Бота помиње изливено 1812. године у Београду, за време Карађорђеве владавине, било је намењено манастиру Радовашница под Цером. Данас се то звоно налази у Музеју уметности у Загребу, као заоставштина професора др Виктора Хофилера, археолога.

КАРАЂОРЂЕ БИО КУМ

СВОЈ звоноливачки рад Бота је наставио и после Првог српског устанка, прешавши у Вршац 1814. године – каже Радојичић. – Оженио се Катом Петровић, а Карађорђе је био кум на том венчању. Наступило је тада време у ком је било много посла за овог старог звоноливца. У његовој радионици било је у сваком тренутку и врелих и хладних звона.