Храна стиже са салаша

Српски Итебеј– Један од највећих произвођача хране у Банату налази се у селу општине Житиште, која је, опет, једна од најнеразвијенијих у Војводини. Реч је о фирми која се бави производњом хране насталој на вековној традицији породице Мркшић и зове се „Мркшићеви салаши”. Захваљујући тој породици, из некад великог и моћног Српског Итебеја, у селу је бар донекле заустављен процес пропадања.

Војислав Мркшић данас води посао у који је кренуо са братом Миланом. Овде су ангажована и њихова деца, па се тако наставља традиција започета још на прадедовским салашима. – Бавимо се ратарством на 3.300 хектара наше земље, а када се узму у обзир и парцеле наших коопераната, онда је реч о укупно 7.000 хектара. Имамо свој складишни простор, по капацитетима највећи у окружењу. Запошљавамо и 230 радника. Ускоро ћемо да примимо и нове радника – истиче Мркшић.

 „Салаши” се за сада баве производњом три културе: кукуруза, пшенице и сунцокрета. За бављење ратарством поседују најсавременију механизацију и ту постижу европске стандарде. У средњем Банату афирмисали су се и производњом хлеба и пецива. Постижу продукцију од две хиљаде хлебова на сат. Пажњу шире јавности Мркшићи су привукли прерадом меса, и то пре свега квалитетом месних производа, а тиме се баве последњих неколико година.

– Товљене свиње узимамо са познатих фарми у Бачкој чију производу годинама пратимо и знамо да од њих купујемо врхунску робу. У кланици на највећим банатским салашима дневно се преради 100 свиња и произведе седам тона меса и месних прерађевина. Све по врхунским стандардима.

У „Мркшићевим салашима” постоји цео ланац у производњи хране – од атара до трпезе. Недостаје важна карика – тов стоке. Први човек ове специфичне фабрике каже да је то последица дугогодишњег нестабилног стања у нашој пољопривреди. Товљење стоке природан наставак ратарске производње, али је доста дуг процес. – Када отхраниш стоку и таман помислиш да се завршио неки исплатив посао, код нас се допусти неконтролисан увоз замрзнутог меса из развијених земља. Оно је тамо јефтиније због високих субвенција, а за наше препродавце буде још јефтиније, јер га тамо купују када му истиче рок употребе у тим државама. Тако се ствара нелојална конкуренција на нашем тржишту. Сточари и прерађивачи домаћег меса због свега падају у губитке. Не могу да издрже такве ценовне ударе. Зато и ми прескачемо тов свиња и јунади – објашњава Мркшић, додајући да многи такозвани тајкуни стварају криву слику куповином фарми, а то раде не да би се бавили товом, него да би остварили право прече куповине код закупа државног земљишта.

Према његовим речима, такве тенденција остављају дубоке трагове на селу. Сточарство не може да издржи конкуренцију меса које се увози из земаља у којима је рок замрзавања далеко краћи, па се тамо купује по симболичним ценама и пласира овде код нас где су ти рокови дужи.Зато по селима више нема обора, нема малих произвођача који су некада били главни снабдевачи кланичне индустрије. Све чешће млади одлазе са села у градове, где се тешко запошљавају у индустријским погонима, за мале плате. Раде у три смене по осам сати. Стоје за фабричким тракама јер не виде перспективу на селу. Српски Итебеј је одличан пример. На почетку овог века имало је три хиљаде становника, сада испод две. Захваљујући „Салашима” одлазак младих је донекле успорен.

Мркшић каже да због замирања села и гашења сточарства наша земља не може да искористи ни шансе које се појављују у извозу хране. – Штета, јер у производњи хране имамо искуство и знање и ту би могли нешто да значимо – каже Мркшић. Он се пита зашто сиромашне увек штите само произвођачи хлеба и зашто њима држава не би давала субвенције, а да сви остали долазе до тог артикала по тржишним ценама, као и до сваке друге робе.

———————————-

Салаши као породична задруга

Фирма „Мркшићеви салаши”, настала из породичног имања, има статус земљорадничке задруге у којој данас ради преко 230 радника. Они обрађују 7.000 хектара земље где им је на располагању најмодернија механизација. У силосу чији је капацитет 36.000 тона складиште пшеницу и кукуруз, а сунцокрет се одмах испоручује уљарама. У кланици се поред обраде меса производе полутрајне кобасице, паштете и димљени производи. „Салаши” су и значајан произвођач хлеба, пецива и смрзнутог теста. Војислав Мркшић каже да контролисаном ценом хлеба терет тешког социјалног стања пада на грбачу произвођача. „Цену хлеба требало би да одређује тржиште, а преко државних субвенција он би требао бити јефтинији само за социјално угрожене”, каже Мркшић.