Поражавајуће поређење цена основних животних намирница у нашим радњама и у окружењу. На најаву бесцаринског увоза, шећеране спустиле произвођачке цене на 79 динара
ШЕЋЕРАНЕ су попустиле и одлучиле да снизе своје произвођачке цене на 79 динара, па килограм слатког кристала у радњама не би требало да буде „тежи“ од 95 динара. Под притиском „вештачке конкуренције“ коју је држава одлуком о привременом укидању царина на увоз уља и шећера увела у Србију, произвођачи шећера су направили нову рачуницу. Како најављују из „Сунака“, спремни су да тржишту понуде и шећер по нижој цени од оне коју је одредила држава.
После њихове одлуке да снизе своје велепродајне цене, Влада Србије је одустала од бесцаринског увоза ове намирнице. У циљу стабилизације тржишта Влада је у четвртак овластила Републичку дирекцију за робне резерве да интервентно прода додатних три милиона литара рафинисаног сунцокретовог уља. Цена уља ће у малопродаји износити 142,56 динара по литру и биће видно обележено као „уље из робних резерви“.
– Видећемо да ли ће уљари пратити шећеране и спустити цене – каже за „Новости“ министар трговине Расим Љајић. – Најава укидања царина на увоз је дала ефекат, јер у слободној трговини нико не може никоме наредити да снизи цене. Створили смо вештачку конкуренцију и то је уродило плодом, барем код шећера.
А уљари сматрају да смо несташице у ствари измислили. Наиме, тврде да је несташица уља психолошки изазвана причом о суши и штетама које је она нанела.
НЕСТАШИЦА МЛЕКА
СРБИЈА у просеку дневно увози 80 до 100 тона сировог или прерађеног млека из региона како би надокнадила мањак у производњи – тврди члан Удружења произвођача млека Србије. Саша Витошевић. – Несташица млека већ постоји. Србија по становнику троши најмање млека у региону и било би забрињавајуће ако би се потрошња повећала јер би тада дошло до озбиљне несташице.
– Никада није речено да неће бити произведено довољно уља за домаће потребе, а негативна прича је навела потрошаче да купују уље за полугодишње или годишње потребе – каже Олга Чуровић, директор Пословне заједнице за индустријско биље. – За последњих месец дана тржишту је испоручено седам милиона литара уља, и тренутно имамо дупло већу понуду од потрошње уља у Србији. Од овогодишњег рода и преосталих залиха производња ће бити више него довољна до следећег рода за подмирење домаћег тржишта од 80.000 до 90.000 тона годишње.
Иако нас стално уверавају да је храна у Србији најјефтинија у региону, ценовници све то демантују. Тако, на пример, уље плаћамо највише на Балкану. Тренутно се литар на рафовима српских радњи нуди за 170 до 200 динара, у Босни и Херцеговини је 165, а у Хрватској и Црној Гори 150 динара.
Десет комада јаја у Мађарској је 120, у Босни и Црној Гори је између 155 и 159, а у Хрватској 176 динара. Грађани Србије за исто паковање одвајају од 150 до 200 динара. Пилетина код нас просечно кошта 350 динара, али је у Босни и Црној Гори јефтинија за десетак динара. Најскупље пиле плаћају Хрвати, где се за килограм тражи око 670 динара. Поређење цена кромпира, међутим, показало је потпуно поражавајуће податке. Српски кромпир је најскупљи – за килограм се тражи од 50 до 80 динара. У суседној Црној Гори је само 35, а у Хрватској око 40 динара, док је у Босни 59 динара.
– Посебно је проблематично то што су цене многих наших производа, као што је рецимо „Имлеково“ пастеризовано млеко, веће у градовима Србије него у Македонији, или Босни – каже Петар Богосављевић, из Удружења потрошача Београда. – Светска криза јесте утицала на раст цена хране, сада је и повећан порез на додату вредност, али добар део трговаца, у недостатку конкуренције, злупотребљава рецесију. Проблем код нас представљају и разлике у ценама истих производа, које „иду“ и до 20 одсто.
Све нас ово враћа ка старој причи о монополистима међу прозвођачима и међу трговцима. Управо збиог њихове слободе на тржишту, цене су само дограђују и јачају. С друге стране, држава нема начина да их натера да на своје рафове ставе производе и робних резерви. Тако ни недавна интервенција уљем из државних залиха није дала никакве разултате.
– Да би потрошачи били нормално снабдевени, неопходна је пре свега слободна трговина, слободан улазак робе на српско тржиште и слободно формирање цена – каже за „Новости“ економиста Александар Стевановић. – Све остало је контрапродуктивно и уништава економију једне земље. Најгоре што једној привреди може да се деси јесте да контролише цене, да ставља под контролу многу робу у услуге, а ми смо то у великој мери учинили. Држава не може ништа да поправи, може само да поквари, а пример је ситуација са уљем и шећером. Тек отварањем увоза, стање ће се нормализовати. Цене шећера и уља свуда у свету се формирају слободно и свако ко хоће може своје уље да извози или увози. А, ако неко нема пара за уље и шећер, а таквих је пет до 10 одсто, одобри им се социјална помоћ.
Новости
