Нема те фотографије која може на прави начин да дочара раскош храста у дворишту породичне куће Трифуновића у селу Луњевица, по оцени стручњака и убеђењу мештана, старијег више од осам векова.

Житељи села смештеног под самим брдом Треска, које својим изгледом код посетилаца у исто време изазива и нелагоду и дивљење, уверени су да овај храст своју снагу црпе баш из те мистичности брда које је, заправо вулкан који је у давним немирним геолошким временима у овим крајевима престао да расте пре него што је његова магма успела да пробије Земљину кору.

Након што се вулканска магма охладила настало је брдо чудног облика, а под њим још увек раст горостас који одолева олујама, громовима и својеврсни је чувар историјских догађаја на овим просторима.

Војкан Николић, публициста из Горњег Милановца, чест гост је у авлији Трифуновића чији потомци који овде не живе, али стално долазе да обиђу кућу и храст испред куће.

– Има у таковском крају и чувенијих храстова као што је онај у Такову под којим је Милош Обреновић 1815. године подигао Други српски устанак, или храст на Савинцу који се ко зна чијом непажњом или намерном грешком нашао на траси ауто-пута Београд – Јужни Јадран, па је прошле године под окриљем ноћи тајно посечен, упркос противљењу српске јавности, а посебно народа овог краја јер је тај храст стар стар око 600 година био и сеоски запис, али дрво у Луњевици је много старије и горостасније од свих других – сматра Николић.

Колико је тачно стар храст у Луњевици нико од мештана не зна, а њиме се нису превише бавили ни стручњаци. Међутим, мештани овог и околних села су убеђени да је храст упамтио и време Немањића. Књижевник Милош Капетановић из суседног села Грабовица повремено инспирацију тражи и налази баш под луњевачким храстом.

Од ораница направили депоније

– Знамо да је још 1927, према причи најстаријих мештана, на храсту била постављена табла на којој је писало да је у то време његова старост 750 година. Ето, ако је то било тачно, а немамо разлога да сумњамо, онда је јасно да је овај оријаш стар скоро 840 лета и убеђени смо да је једно од најстаријијих, ако не и најстарије дрво у овом делу Србије. Такође, знамо да су се под храстом наши преци, међу њима вероватно и Никола Луњевица, финансијер и Првог и Другог српског устанка, договарали о важним историјским одлукама. Око њега су се одржавале и литије. Био је место окупљања и старих и младих. Међутим, у поратном времену она метална табла је нестала, о сеоским записима се није смело ни говорити и луњевачки храст је полагано падао у заборав, а можда га је то и спасло. Наравно да је народ поносан на то што је храст сачуван од секира и људске злобе. И данас је веома добром стању јер још развија нове гране. Међутим, није добро то што је мало њих који за храст знају и који га посећују, а требало би, посебно ђаци из српских школа. Храст је и данас под заштитом државе, али о њему мало ко води рачуна, а изгледа да и не треба јер ће вероватно наџивети још многе генерације Таковаца – закључује Капетановић.

Горостас од 40 метара

– Обим стабла на висини од око метар и по је 8,5 м, а при корену је и још дебљи. Висок је око 40 м, а поједине гране храста дуге су и више од 30 м. Често сам дођем да обиђем храст, а понекад и са знатижељним пријатељима и у ситуацији сам да пратим њихове реакције. У првим тренуцима свако од њих отворених уста заћути пред његовом снагом и величином и то је сасвим нормална и уобичајена реакција. Једноставно, храст на имању Трифуновића, која је одувек била једна од најбогатијих породица у овим крајевима и која је генерацијама водила бригу о њему, нешто је што се у животу ретко виђа – истиче Николић.

З. Марјановић – Вести

фото: З.Марјановић