ДА ЛИ на глобалној геополитичкој позорници стварно никада није било динамичније и узбудљивије или је јавност сада само много боље обавештена него раније?
Када је падом Берлинског зида „21. век поранио једну деценију“ и помпезно проглашен (нај)нови(ји) светски поредак, многи су били склони да поверују у његову вечност. Међутим, и саме САД, победник Хладног рата, припремале су се за време које долази после тријумфа.
Сходно томе, настојале су, ако већ не буду могле да задрже „глобалну доминацију“, да концепцијски дефинишу и практично остваре „глобално вођство“ (Бжежински)
Максимум америчке хегемоније и атлантистичког, таласократског „потопа“ испољио се управо на Балкану насилним брисањем Југославије са политичке карте и антисрпским ангажманом Запада, а симболички је обележен морбидним „слављеничким ватрометом“ поводом 50 година постојања НАТО – агресијом на СРЈ 1999. године. Била је то геополитичка вододелница глобалних размера и аларм за остатак света.
Уследила је неминовна реакција: Кина је додатно убрзала свој успон, Русија је почела да се извлачи из „живог блата“ пропасти, „исламско буђење“ могло је да се омета, али не и заустави, регионалне силе почеле су да показују сопствену моћ и интересе, док су амерички „мостобрани“ на источном и западном прочељу Евроазије очигледно слабили, а вазали постајали непослушни.
Апсолутни униполаризам, маскиран процесом глобализације и идеологијом глобализма, а операционализован кроз атлантизам и вестернизам, преобразио се у релативни униполаризам. САД још увек, али све теже, задржавају полуге глобалног управљања у својим рукама. И географски су оне лоциране у приобаљу евро-америчког северног Атлантика као „Средишњег океана“ (Мекиндер, Спајкмен). Стога још није наступио мултиполаризам, како прижељкује угњетавани не-западни део света.
Извесно је да се на такав поредак неће дуго чекати, али питање је да ли ће он бити дуже одржив или такође прелазан. Могуће је да ће равнотежу гарантовати једино необиполаризам, иако за сада није потпуно јасно ко ће се налазити на „два таса глобалних теразија“.
Амерички и антиамерички пол?
САД и Русија?
Запад и Исток?
САД и Кина?
Кина и остатак света?
Исламски блок и „неверници“?…
Балкански сеизмограф
После катаклизмичне деконструкције Источног блока и Совјетског Савеза није наступио „вечни мир“.
Оптимистични поклич „смрт геополитици – живела геоекономија“ разнесен је цунамијем који је настао као последица тектонског геополитичког поремећаја. Тај „глобални земљотрес“ први је осетио прецизни „балкански сеизмограф“, али његов писач није после главног удара регистровао логично смиривање тла, већ је наставио да бележи снажне вибрације.
Егзистенцијално угрожени Срби, више реактивно него плански и стратегијски, нису могли да пристану на прекомпозицију постјугословенског дела балканског простора по атлантистичком моделу. А тај концепт – према коме је јужнословенска држава пре једног столећа склепана, потом антителурократски функционисала, те насилно демонтирана тако да српски чинилац буде максимално ослабљен – траје и данас.
У том контексту, САД на челу Запада журе да доврше и зацементирају успостављену „архитектуру“ на геополитички немерљиво важним „веригама света“. Брижљиво изабрани клијенти и наметнуте „неадекватне границе“ (Хантингтон) кључне су полуге за задржавање стечених предности у сучељавању које је већ одмакло.
Померање геополитичких „тектонских плоча“, које је последица нарасле моћи главних америчких изазивача Русије и Кине (не би требало заборавити Исламски свет), такође је одмах препознао „балкански сеизмограф“.
И силе у успону придржавају се кључног аксиома геополитике – без контроле Балкана, тј. (југо)источне Европе, не може да се преузме владање Евроазијом и светом, и следствено – да се промени глобални поредак. Наравно да САД, са становишта сопствених интереса, ангажман супарника третирају као „малигни“ јер он доводи у питање атлантистички пројектовану будућност Балкана.
Балкан је, дакле, обострани улог у надметању за светски трон.
Истовремено, ако (када!?) САД више не буду „најјачи пас у граду“ (М. Олбрајт), неће моћи да о(п)стане ни атлантистичка структура Балкана. Чак и када би је нови „играчи“ исту такву преузели као своју, а нарочито када би амбивалентно прихватили преоријентацију некадашњих прозападних „подизвођача“ и затечену политичкогеографску карту, Срби би морали све да учине како би то онемогућили и самопрепоручили се за главног актера демонтаже анахроне геополитичке конструкције. У супротном, расрбљавање Балкана ће се наставити.
Јер, атлантистички Балкан, укључујући и његове деривате, има антисрпски карактер.
Смена фаворита и аутсајдера
Нови Балкан може да проистекне из неминовне деатлантизације света или да такав постане као резултат истовремених и међузависних регионалних и глобалних процеса, али најпре ће управо он бити гласник промењених односа.
Најпре, све мање ће бити интересна сфера (само) таласократског Запада.
Неокенанистичким „обуздавањем“ српског чиниоца као најбоље позиционираног, најпространијег, најмногољуднијег, ресурсима најбогатијег и економски најперспективнијег у ех-југословенском простору, а протежирањем објективно слабијих српских суседа, Запад је диктирао вештачку равнотежу и тако, у ствари, постао генератор нестабилности. Стога су бесмислене америчке оптужбе да Русија својим упливом врши дестабилизацију. Она дестабилизује нестабилно, тј. настоји да врати „природно стање ствари“.
То подразумева враћање већег дела Балкана из Западног у Православни цивилизацијски ареал коме, иначе, припада, успостављање хармоничнијег геополитичког склопа, редефинисање граница на адекватнијим и одрживијим основама, коришћење „евроазијских особина Балканског полуострва“ (Цвијић) за оријентисање недостајућег вектора телурократске неоевроазијске концепције која ће истиснути досадашњу таласократску атлантистичку…
А будући да на Балкану није могућ вакуум моћи, нити утопија „Балкан Балканцима“, Русија тежи да формира своју интересну сферу! И није једина. Појављују се стари актери у „балканском геополитичком чвору“ – Немачка, Италија, Турска… Али, под условом да свет избегне армагедон, један нови ће их све наткрилити – Кина.
Да ли ће једног дана бити носталгије за „старим добрим временима“ америчке хегемоније?
Геополитички преображај Балкана и његова сасвим другачија перспектива нужно ће довести до радикално промењене „симбиозе интереса“.
Хрвати и Албанци, главни данашњи амерички регионални експоненти, важне таласократске полуге и „обуздавачи“ српског чиниоца осумњиченог да је проруски, постаће „жртвена јагњад“ (Дугин) процеса деатлантизације. Стога би их не само требало спречити да у опробаном маниру постану прагматични „прелетачевићи“ у (нео)евроазијски табор, већ и лишити их привилегија стечених захваљујући атлантистичком вазалству.
Једна обавеза је да се Хрватима пониште просторни резултати вишекратног масовног уништавања и прогона српског становништва, те заузимања Републике Српске Крајине. Тиме би се сломила „хрватска геополитичка чељуст“ (диктирана АВНОЈ-ским обликом територије) која представља сталну антисрпску експанзионистичку претњу и реметилачки фактор балканске стабилности.
Друга нужност је да се демонтира великоалбански демогеополитички механизам и ишчупа „клин“ који је продором у косовско-метохијски део Србије досегао до „геополитичке макротврђаве Балкана“, те на тај начин такође добио дестабилизујућу функцију и постао не само антисрпски, већ антируски и антикинески инструмент.
На другој страни, српски народ и српске земље од атлантистичког парије преобразили би се у руског и кинеског геополитичког фаворита. Будући позиционирани као балкански heartland, они би били исходиште и руског и кинеског евроазијског вектора, те имали кључну улогу у формирању и функционисању постатлантистичког Балкана.
* * *
Да ли геополитичко преобликовање Балкана значи суочавање и са „бауком“ промене граница?
Очигледно је да су оне, првенствено у простору бивше Југославије, проблематичне и конфликтне. Иако се то питање „гура под тепих“ у страху од новог рата, то не значи да неће бити отворено. И није неизбежно да буде уз проливање крви. Напротив! Уосталом, и са самог Запада, који их је повлачио и декларативно инсистира на њиховој трајности, долазе поруке о „прилагођавању реалности“.
Једино дугорочно решење биће ако се границе буду заснивале на предратном, а не насилно измењеном просторном размештају конститутивних народа (не и националних мањина), уз уважавање неповратних промена и примену корективних принципа разграничења као што су физичкогеографски, историјски, функцијско-гравитацијски, војно-стратегијски и др.
Тек тако ће бити стављен ПЕЧАТ на мирнију и стабилнију будућност Балкана.
Пише: Проф. др Миломир СТЕПИЋ, „Печат”
