Анте Лешаја, економиста и проесор у пензији пореклом са Корчуле, аутор дела “Књигоцид” о уништавању књига у Хрватској од 1990. до 2000. каже да је за једну деценију “очишћено” скоро три милиона књига, искључиво по етничком и идејном кључу.

Лешаја истиче да је за једну деценију на ђубриштима у Хрватској завршило око 2,8 милиона књига и да та цифра није најпрецизнија, јер је до правих података готово немогуће доћи. Поуздано је, међутим, да су књиге “чишћене” по етничком или идејном кључу: из јавних, школских библиотека, из домова културе и других културних институција одстрањиване су књиге писане ћирилицом, дела српских аутора и издавача или хрватских писаца који се нису “уклапали” у тадашњу изразито “домовинску политичку опцију”.

Књига је настала готово случајно када је Лешаја после операције дошао на Корчулу 1997. и сазнао за контејнер препун бачених књига. Установио је да је на ђубришту завршило 400 наслова објављених на ћирилици или српских аутора, од којих највише Бранка Ћопића – чак 19. Убрзо је сазнао да то није усамљени случај и упустио се у истраживање које је трајало деценију и по.

“У социјалним превирањима увек се идеолошки реинтерпретирају историјске чињенице, те се утемељују другачији системи вредности. Врши се идеолошки преврат, па је у том контексту важно рећи да су се у Хрватској деведесетих година, чак и изван ратног пустошења, књиге и споменичка баштина уништавали свесно и намерно. Чак су и мотиви таквог понашања недвосмислено јавно исказивали као нужност усклађивања с циљевима легитимног спровођења свеобухватне ‘духовне обнове’ хрватскога народа, о чему се могло чути и у саборским расправама. Таква обнова подразумевала је одбацивање свега онога ‘терета’ из претходног раздобља који је у ‘новом реду ствари’ био неприхватљив, сувишан, непримерен, неподобан”, истиче Лешаја.

Проесор у пензији каже да је “чишћење” фонда књига у Слатини био први јавно објављен са изричито наведеним политичким мотивима тог чина. Међу 2.000 књига које су завршиле на градском сметлишту била су и дела Балзака, Воранца, али објављена код београдских издавача.

Чудан отпис 23.069 књига у Градској књижници Загреб 1994. је, наводи Лешаја, намерно уништавање нежељене литературе, до данас је обавијено велом тајне.

“Један од најупечатљивијих показатеља чишћења књижница од неподобне литературе, свакако је формирање посебне библиотеке уз Српско културно друштво ‘Просвјета’ 1996. Фонд ове библиотеке практично је формиран искључиво од дела која су отписивана у загребачким књижницама и за неколико година имао је 15.000 књига. Према сведочењу Велимира Секулића, водитеља Библиотеке, у фонду су се налазиле отписане књиге штампане ћирилицом, па и хрватски аутори као што су Матош, Крлежа, Тин Ујевић, дела српских аутора без обзира на писмо, такозвана ‘црвена литература’, као и књиге о Титу. Из једне књижнице, наводи Секулић, добијене су и књиге Дубравке Угрешић, изузетне хрватске списатељице”, наводи Лешаја.