Из Хрватске је протерано 350.000 Срба, многи су убијени и нестали, паљена су села и градови, уништавана имовина, држава је етнички очишћена. Ускраћена су им станарска права, пензије, девизна штедња, нема обнове кућа…

У Србији и данас живи 42.000 Срба из Хрватске који имају избеглички статус. Пошто је Хрватска однедавно чланица Европске уније, наша држава се може “похвалити” да има десетине хиљада држављана Уније који са собом носе избегличку легитимацију.

Брисел не показује интересовање за судбину ових људи, нити на било који начин притиска Загреб да ову, у сваком погледу хуманитарну катастрофу, реши у складу са европским нормама. Али је зато жестоко запретио Хрватској уколико не промени закон и омогући изручење Јосипа Перковића, некадашњег високог званичника југословенске СДБ, који је осамдесетих година починио злочин на територији Немачке. Европска администрација прети ускраћивањем приступа фондовима, замрзавањем преговора о приступању Шенгенској зони, стављањем Хрватске под посебне мере надзора по угледу на Румунију и Бугарску… Што је званични Загреб брзо сломило, па је пристао да удовољи захтеву из Брисела.

СТАНАРСКО ПРАВО У Србији тренутно живи 57.247 особа са избегличким статусом, од тога је њих 15.000 из БиХ, а остали су из Хрватске. Срби из Хрватске, иначе, потражују 32.000 стамбених права, а у суботу је истекао рок за подношење захтева за стамбено збирињавање бивших носилаца станарског права. Српски демократски форум упозорио је Владу Хрватске да би, ако жели заиста да подстакне повратак избеглих, морала да омогући неограничен рок за подношење захтева за повраћај станарског права. То би, како је наведено у саопштењу СДФ, требало да важи за подручје целе Хрватске, а не само за подручја од посебног интереса, као што је сада случај.
Због чега Брисел примењује различите аршине у ова два случаја, повезана битном одредницом – функционисање правосуђа и поштовање људских права?

– Овде на делу видимо до чега је демократској Европи стало. Важнији је налог за хапшење неког Перковића, који је починио убиство у Немачкој пре 30 година, него све зло које су Хрвати нанели Србима током рата деведесетих година. То се противи здравом разуму и елементарној логици – каже за “Новости” Саво Штрбац, директор Документационог центра “Веритас”.

Он наводи да је Европска унија знала за избеглице и све њихове проблеме и, да је хтела, могла је да их реши приликом преговора са Хрватском:

– Али, преговарачко поглавље које се тиче људских права и правосуђа, у оквиру кога је требало да се решавају наши проблеми, затворено је брже него што је ико очекивао. Ни Хрвати се нису надали да ће тако олако проћи, али јесу, на њихову огромну радост и наш ужас.

Штрбац је уверен да је Европа, примајући Хрватску у своје окриље, зацементирала избегличку драму.

С друге стране, Милорад Пуповац, лидер Срба у Хрватској, сматра да проблеми избеглица и “случај Перковић” нису исти ни у чему, осим што су ова питања престала да буду само унутрашња хрватска и постала су и европска обавеза.

– Када је реч о избеглицама, ради се о поштовању темељних људских права, поштовању докумената УН и Већа Европе, и то је примарно хуманитарно питање, а “случај Перковић” је питање функционисања правосуђа на територији ЕУ. То питање сада, нажалост, прелази у идеолошко-политичку кампању, а требало би да остане у домену правосуђа – упозорава наш саговорник.

Пуповац сматра да су проблеми избеглица из Хрватске у Србији и БиХ ствар хрватске владе и влада држава у региону, али и проблем ЕУ и УН.

– Број избеглица у Србији је још увек велики и један је од само неколико случајева продуженог избегличког статуса, оног који траје неколико деценија, у свету, а једини случај да ЕУ има избеглице са свог простора на подручју изван Уније – истиче Пуповац.

Шта би, по мишљењу наше државе, требало да учини ЕУ?
ПЕТИЦИЈА Саво Штрбац подсећа да су српске избеглице из Хрватске које живе широм света потписивале петицију којом су тражиле да се ова држава не прими у ЕУ док не реши најосновнија питања избеглих. Ту петицију је потписало 75.000 људи, али без резултата.

– Очекујемо да европска породица направи притисак према свом новом члану да обавезе према једном делу својих држављана испуњава као и према другом делу – каже нам Владимир Цуцић, комесар за избеглице и миграције Републике Србије.

Јер, истиче он, то сада нису само држављани Хрватске него и држављани ЕУ, па Србија не гледа само према Хрватској када је у питању решење ових проблема, него и према Бриселу.

– Верујемо да ће Европска унија наћи начина да помогне Хрватској као свом новом члану да сва нерешена питања разреши и да се о правима избеглих преговара у складу са међународним обавезама које је преузела. Инсистирамо да избегли имају сва права која имају држављани Хрватске, односно Европске уније – истиче Цуцић.

За историчара Чедомира Антића двоструки аршини Европске уније су очекивани и логични. Он каже:

– Срби су у очима Брисела, односно Берлина, криви колективно. Злочини учињени над Србима, према том виђењу, последица су историјских околности равних инциденту и за њих је одговорна патологија појединаца. А злочини које су извршили припадници српског народа дефект су српске културе и проистичу из целине српске историје… У случају прогнаника у Србију у питању је однос Хрватска-Србија, а однос ЕУ је добро познат и апсолутно пристрасан. С друге стране, „Случај Перковић“ актуелизује однос Немачке и Хрватске и ту се зна ко је главни. Ако некада таква стварност дође у питање треба је потврдити и по цену понижења хрватске државе.

ГовореЋи о избеглим и прогнаним Србима, Антић наводи да прогон српског народа не би био могућ у овом опсегу да су му се супротставили Вашингтон и Брисел, односно Берлин. Зато, препоручује он, наш однос са ЕУ треба да буде крајње прагматичан:

– Наш је интерес да нам јачају држава и политичка права српског народа у региону – положај Републике Српске, да буду обновљени аутономни котари и дата пуна овлашћења Заједничком вијећу општина у Славонији, конститутивност за српски народ у Црној Гори, верске слободе у Македонији…

Новости