У трећем наставку серијала „Битка за Ловћен“, хрватски новинар и публициста Дарко Худелист, између осталог, пише о томе како су Влада Хрватске, Матица хрватска и друге хрватске организације финансирале рушење Његошеве капеле на Ловћену и изградњу Маузолеја
У августу 1969. одржана је Прва, а у априлу 1970. године Друга сједница Одбора за подизање маузолеја на Ловћену (објема је предсједавао Вељко Милатовић). Крајњи закључак оба засиједања? Иде се дефинитивно на уклањање Његошеве капелице, односно на њено измјештање на неку другу, алтернативну локацију (спомињала су се Иванова корита).
У прољеће 1970. цијела је ова „сапуница“ дошла и до суда. Митрополија је Уставном суду Југославије предала тужбу против Републике Црне Горе, тражећи да донесе привремену мјеру одлуку о забрани рушења капеле. Парадокс ове ситуације је у томе што је на челу Уставног суда Југославије у то вријеме био некадашњи предсједник црногорске владе Блажо Јовановић, исти онај човјек који је од Ивана Мештровића наручио – онда, почетком 1950-их – маузолеј на Ловћену. Уставни суд се 8. јула 1970. године прогласио ненадлежним за то питање.
У мају 1970. склапа се специфично политичко-културно савезништво Црне Горе и Хрватске против Србије.
Почетком маја те године, предсједник хрватске владе Драгутин Харамија, један од најистакнутијих протагониста „Хрватског прољећа“, примио је, у свом уреду, представнике Одбора за изградњу Његошевог маузолеја на Ловћену – Вељка Милатовића, Вању Радауша, Гргу Гамулина и Душана Вукотића – који су, у име Одбора, замолили новчану помоћ Извршног вијећа Сабора СРХ.
А други чин (и логичан наставак) такве сарадње и савезништва на релацији Црна Гора – Хрватска, догодио се 14. маја 1971, када је делегација Града Цетиња посјетила централу Матице хрватске у Загребу, и овај пут, бар једним дијелом, са сврхом прикупљања средстава за финансирање пројекта на Ловћену.
Цетињане су љубазно угостили водећи званичници Матице хрватске: Људевит Јонке, Мирослав брандт, Звонимир Комарица и Твртко Шерцар (иначе протагонисти приче око Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967).
Посебан контакт са Цетињанима успоставио је Управни одбор Матице хрватске Дрниш (дакле, подружнице МХ из завичаја Ивана Мештровића), који је основао Одбор за прикупљање помоћи за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Дрнишани су то овако образложили: „Наша дужност је да финансијски помогнемо изградњу овог споменика, који симболизира стогодишњу борбу црногорског народа за слободу, као и сарадњу између двају наших народа…“
