Вукашин Максић је Србин који је рођен 1990. године у Београду. Завршио
је Филозофски факултет на Београдском Универзитету, смер социологија.
До сада је написао две књиге, једна има наслов “Анатомија зла НДХ”,
где му је рецензент био проф. др Слободан Антонић.
Максић је у емисији Разбуђивање направио увод тако што је објаснио
почетак Усташког покрета 1929. као и разлоге његовог настанка. Усташки
покрет није само хрватски фашизам, већ и мјешавина клерикализма,
србомржње са наци-фашизмом. Баш зато је одмах и забрањен у Краљевини
Југославији. Мноштво хрватских младића који су у Анти Павелићу,
видјели свог вођу су кренули пут Аустрије, Мађарске и Италије
тридесетих година 20. вијека. Тамо су боравили у камповима и пролазили
диверзантско-терористичке обуке. Била је то Прва хрватска емиграција.
У Италији Павелићеве групе су имале велику подршку диктатора Бенита
Мусолинија који је имао територијалне претензије на југославенско
краљевство.Врхунац Прве хрватске емиграције био је Марсејски атентат
октобра 1934. односно убиство краља Александра I Карађорђевића. Од
тада полако опада интересовање страних обавештајних служби за
Павелићеве одреде.
Априла 1941. Силе Осовине врше агресију на Југославију и цепају њену
територију, од чега је највећи део ушао у састав НДХ. Циљ је био да се
Срби, Јевреји и Роми истреба са подручја од Драве до Јадрана и Дрине
до Жумберка. У томе су имали подршку и логистику Римске курије, а
благослов од Ватикана. Оснивани су конц. логори и вршена масовна
убиства, како у Славонији, Херцеговини, Лици и Босни, тако и на
Билогори, Банији и Кордуну… па и Срему.
У прољеће 1945. партизанске јединице сламају НДХ и усташе бјеже ка
Алпима. Један дио је дошао у Корушку и тамо био кратко под надзором
Енглеза на Блајбуршком пољу, а они су их предали Титовим првоборцима,
од чега је највећи дио био ликвидиран у словеначким шумама око
Дравограда и Марибора. Хрвати су од Блајбурга направили касније мит.
Ватикан, али и ЦИА, МИ6 су спашавали већи дио усташких зликоваца.
Тајним каналима су их пребацивали у Аустралију и земље Јужне и
Сјеверне Америке. Тако је и сам Анте Павелић доспио у Аргентину, гдје
је уживао подршку диктатора Хуана Перона.
У првој фази Друге хрватске емиграције циљ је био преживјети, како
наводи Максић. Они су додуше тада 1946-1948 имали акцију познату као
“Гвардијан”, односно убацивање ткз. Крижара у Југославију са циљем
подизања устанка. Међутим, ова акција је доживјела потпуни фијаско,
док су агенти УДБЕ успјели скоро 100 да их похапсе, укључујући и Анту
Врбана, Љубу Милоша, Божидара Каврана, злогласне усташе у режиму НДХ.
Сви су погубљени, а прије тога осуђени.
Прошло је неколико година док су почеле у на Западу да се оснивају
нове емигрантске организације. Павелић није био једини, већ су многи
кренули да се дистанцирају од његове самовоље, али су сви имали исти
циљ – повратак на Балкан и обнова НДХ.
САД и Велика Британија су 1955. покренули Операцију Гладио. Била је то
акција широких размјера, али се одвијала у строгој тајности. Циљ је
био да се кроз тероризам и диверзије дестабилизују земље под утицајем
Совјетског Савеза. Управо су они регрутовали и међу хрватском
емиграцијом људство и значајно их оснажили. “Гладио” је званично
прекинут крајем 1990, када се Варшавски пакт већ распао. Њемачка је
била уједињена, а Црвена армија кренула пут Русије.
Друга хрватска емиграција, како наводи Максић је имала запажене акције
међу којима је поменуо неке.
Прво, покушај минирања жељезнучке пруге у Делницама 1963. јер је био
циљ ометати југославенску привреду… затим постављање експлозива
велике разорне моћи 1968. у Београду, прво у бископу “20. октобар”, па
и Главну жељезничку станицу. Тада је ухапшен Миљенко Хркљач, десет
година касније осуђен на смртну казну.
Друго, операција “Радуша” или “Феникс”, када се група од 19 усташа
убацила тајно у Југославију и доспјела до централних дијелова Босне у
зону Бугојна. Ту су брзо дошли у “блиски контакт” са војно-полицијским
одредима СФРЈ гдје долази до ватрених окршаја. Било је погинулих на
обје стране. Четворица из “Бугојанске групе” су ухапшена, а 15 их је
убијено у борбама. Тројица су на суђењу добили смртне казне, док је
млади Лудвиг Павловић на интервенцију Јосипа Броза Тита добио
временску казну 20 година робије. Затворске дане је одлежао у Зеници и
Ср. Митровици.
Треће, убиство Владимира Роловића, југославенског амбасадора у
Шведској, што су извршили припадници организације Хрватски Народни
Отпор: Миро Барешић, Анђелко Брајковић и Анте Стојановић.. касније је
отмица авиона на линији Гетабург-Стокхолм условила да се они пусте на
слободу иако су осуђени на доживотну робију. Одлазе након тога у
Шпанију која им је била сигурна кућа.
Ово нису све диверзије Друге хрватске емиграције, већ само неке.
Током 1990-1991 мноштво усташа и њихових потомака се враћају у
домовину те прикључјују се у хрватске паравојне формације “ЗНГ”,
односно започиње нови рат против Срба и Југославенске Народне
Армије.Тиме је њихов сан остварен, а готово све организације у
емиграцији се гасе.
Добар дио хрватских емиграната раних дведесетих година 20. стољећа има
смрт под неразјашњеним околностима. Максић сумња да су они убијени јер
су превише знали детаља везано за Операцију Гладио, па да су их
уклонили јер “мртва уста не говоре”.
По завршетку грађанског рата 1995. Хрватска постаје етнички и вјерски
најчистија земља у Европи, а број Срба је испод 3%…
