О лошој демографској ситуацији у Хрватској уочи пописа становништва планираног за ову јесен разговарамо с демографом доц. др сц. Стјепаном Штерцом с Одсјека за демографију и хрватско исељеништво на Хрватским студијима.
Каква нам је демографска слика?
– Хрватска је ушла у демографски слом. Годишње имамо 21.000 више умрлих него рођених. Ти се трендови не заустављају. То су невјероватни и забрињавајући губици. Већ 30 година имамо више умрлих него рођених. Удио старијих од 65 година већ је премашио удио млађих од 18 година. На непуна четири милиона становника имамо око милион и по запослених и око 2,5 милиона неактивног становништва међу које спадају и пензионери.
Такви односи су неодрживи чак и за најразвијеније друштво. Посебно је забрињавајуће што се број ученика сваке године смањи за осам до девет хиљада. Томе доприноси и исељавање породица с дјецом. По УН-овим подацима, међу најстаријим смо популацијама у свијету и налазимо се у средишту подручја које је на цијелом свијету демографски најугроженије, а то је Балкан.
Колико данас Хрватска реално има становника?
– Према процјени на темељу Еуростатових стандарда, Хрватска има око три милиона и 850.000 становника, иако ће попис становништва вјеројатно показати већу бројку.
Како долази до те разлике у подацима између Еуростата и хрватског пописа?
– Хрватска је једна од неколико задњих држава ЕУ у којима се становништво сваких десет година пописује на класичан начин, тако да пописивачи обилазе домаћинства и уписују податке које им за цијело кућанство често даје само један члан. Тако у коначном зброју заврше и они који годинама не живе у Хрватској, али у њој имају пријављено пребивалиште, чиме остварују нека права, примјера ради на здравствену заштиту. Таква ситуација, очито, одговара политичкој елити.
Сматрате ли да треба укинути такав начин пописивања становништва?
– Умјесто пописа, који нас кошта између 180 и 200 милиона куна, требало би да уведемо регистар становништва попут већине развијених европских земаља, па и сусједне Словеније. Регистар становништва био би у надлежности Државног завода за статистику, а подацима о броју рођених, умрлих, исељених и усељених би га пунили МУП и здравствени систем. Законски би сви становници који су у регистру били дужни испунити формулар у којем би ДЗС-у доставили тражене податке.
Хрватска се, међутим, држи застарјелог модела који пуно кошта и не доноси исправне бројке, али зато имамо бирачки списак у којем је барем 300.000 људи више него што је становништва старијег од 18 година. То се показује на изборима када ти људи у Хрватску долазе гласати и истог се дана враћају у земље у којима доиста живе, а то су најчешће Србија и Босна и Херцеговина.
Постоје ли нека рјешења која би могла бити ефикасна у поправљању демографске ситуације?
– Хрватска спада међу ријетке земље које имају више становника у исељеништву него у домицилној држави када се уброје и потомци хрватских исељеника с елементима хрватског идентитета, као и Хрвати у БиХ којих је око 350.000 те мањинске хрватске заједнице у сусједним земљама с још око 200.000 људи.
Сличну ситуацију имају Ирска и Израел. Те земље, међутим, свој развој темеље на укупној популацији тако да се богатство исељеништва ставља у функцију развоја матичне земље. Код нас није тако иако сваке године Хрвати који живе изван Хрватске у Хрватску пошаљу око 18 милијарди куна. Шаљу новац члановима својих породица чиме се у великој мјери осигурава социјални мир у Хрватској.
То је више новца од свих страних инвестиција. Процјена је да су њихове инвестиционе могућности чак четири до пет пута веће. Да се кроз државне подстицаје остваре те инвестиције, добили бисмо нову привредну активност и запосленост. Ирска, рецимо, није позвала своје исељеништво да се врати, него је инвестиције исељеника ослободила пореза на добит на 10 година. Када су почеле инвестиције, кренуо је и повратак тих људи као и запошљавање странаца. Други је модел класична популациона политика која се своди на подстицање људи да имају више дјеце.
Треба прилагодити порески систем тако да људи који имају више дјеце имају веће пореске олакшице јер те породице осигуравају будућност пензионог система. Зато их треба наградити. Проблем нашег економског планирања је у томе што се планирају инвестиције, добит, изградње фабрика и инфраструктуре, али не и радна снага. Европска унија мора схватити да не може потребе за радном снагом задовољавати само кроз имиграцију јер се тиме значајно мијења идентитет друштва.
Аутор Борис Орешић
Извор Јутарњи лист, 28. август 2021.
Стандард.рс
Tko vas tjebe.