Министар културе Златко Хасанбеговић деведесетих је у листу ‘Независна Држава Хрватска’ недвосмислено величао усташки покрет и залагао се за Хрватску до Дрине, сликао се с Младеном Шварцом, Велимиром Бујанцем и зетом Анте Павелића, а на једној фотографији је позирао и с усташком капом на глави.
Мјесечник ‘НДХ’ у то је вријеме водио и уређивао Срећко Пшеничник, Павелићев зет и предсједник Хрватског ослободилачког покрета (ХОП), усташке странке коју је основао поглавник. У новинама које су од насловнице до задње странице у потпуности посвећене ‘придржавању наука и дјела Анте Павелића’, те негирању или релативизацији злочина Независне Државе Хрватске, Хасанбеговић је тијеком 1996. написао најмање два текста.
Представљен као студент Одсјека за повијест на Филозофском факултету, у једном се тексту за ‘НДХ’ осврће на повијест муслимана у Хрватској, посебно наглашавајући њихов културни и политички процват тијеком Павелићеве владавине. У нешто краћем коментару, попраћеном фотографијом свечаног отварања загребачке џамије, на којима се налазе поглавник и муслимански угледници из усташког покрета, Хасанбеговић проговара и против покушаја ‘подиеле’ Босне и Херцеговине. Протагонисте такве политике оптужује да у тој ‘пакленој накани нису презали ни од злорабљења часних симбола и имена усташких хероја, чије се мученичке и шехидске кости сада преврћу у земљи од јада и стида што им нанесоше педесет година касније, њихови тобожњи сљедбеници’. Као алтернативу тадашњим ‘лажним Старћевићанцима’ Хасанбеговић супроставља аутентичне сљедбенике Старчевића и усташких ‘хероја’ и ‘мученика’, попут њега, који теже стварању Велике Хрватске, сукладно Павелићевим плановима.
Хасанбеговић проговара и против покушаја ‘подиеле’ Босне и Херцеговине. Протагонисте такве политике оптужује да у тој ‘пакленој накани нису презали ни од злорабљења часних симбола и имена усташких хероја, чије се мученичке и шехидске кости сада преврћу у земљи од јада и стида…’
‘Управо због тих истинских хероја, мученика и шехида који свој живот положише на олтар домовине, од блеибуршких пољана па до Фоче и Фазлагића куле, дужност је свих нас, аутентичних хрватских националиста и старћевићанаца понижених, преварених и поражених муслимана и католика, скинути кринке са лица данашњих опсјенара, лицемјера и моралних наказа и показати пут к излазу из овог мрачног тунела, према помирби слози и вјерској толеранцији, у истински слободној и уједињеној Домовини од Муре, Драве и Дрине, па до Јадранског мора’, надахнуто пише тада 23-годишњи Хасанбеговић.
Актуални министар културе је као сурадник у импрессуму ‘НДХ’ наведен од травња до студеног 1996. године, али се као аутор појављује од вељаче и првог броја који је, након више десетљећа редовног излажења у иноземству, тискан у Хрватској. Из Канаде га је преселио Пшеничник, политички емигрант и тадашњи предсједник ХОП-а, који је ову странку, унаточ контроверзама и наводима о усташко-терористичкој прошлости, успио регистрирати у Хрватској почетком деведесетих година. Странка и даље постоји у Хрватској, промичући Павелићеве идеје, али њена активност је минорна, премда према подацима од прије неколико година има 650 чланова.
Сам Хасанбеговић своје је актуалне иступе о млађим данима ограничио на демантирање навода како је тада био члан ХОП-а. На једној од фотографија објављених у ‘НДХ’, међутим, уредништво листа којег издаје ХОП описује га као ‘младог ХОП-овца’. На другим фотографијама, пак, Хасанбеговић је описан као члан радикалних Младих Хрватских Десничара, које је својевремено водио Велимир Бујанец. На једној од њих Хасанбеговић је снимљен у друштву Младена Сцхwартза, који је тијеком деведесетих промовирао успостављање фашизма у Хрватској. Без обзира на формално-правну нарав његове повезаности с Павелићевом или Бујанчевом партијом, чињеница је како се у то вријеме интензивно дружио с њиховим истуреним чланством, у правилу на догађајима радикалне деснице. То сугерирају и фотографије које су приложене уз различите текстове. На њима видимо Хасанбеговића како просвједује против Даyтонског споразума, судјелује на комеморацији на Блеибургу и позира на сплитској Риви, с усташком капом на глави. На Блеибургу је, примјерице, усликан с представницима младежи ХОП-а и Павелићевим зетом, иначе аутором припадајућег текста. У репортажи из Блеибурга, између ове и фотографије с обиљем усташких инсигнија, Пшеничник отворено велича усташе.
Као алтернативу тадашњим ‘лажним Старћевићанцима’ Хасанбеговић супроставља аутентичне сљедбенике Старчевића и усташких ‘хероја’ и ‘мученика’…, који теже стварању Велике Хрватске, сукладно Павелићевим плановима
У Сплиту пак Хасанбеговић позира с пет младића. Сви су описани као ‘млади националисти’. Међу њима је и споменути Бујанец, који у интервјуу приложеном уз фотографију најављује да је ‘будућност њихова’, уочи парламентарних избора у листопаду 1995. године. На све три описане фотографије Хасанбеговић је у друштву Бујанеца, који ће накнадно постати члан младежи ХОП-а, представник управног вијећа листа ‘НДХ’ и њихов ПР, односно ‘прочелник за промичбу’. Водитељ Бујице је, наиме, у тим мјесецима био један од бројних чланова младежи ХСП-а, и Младих Хрватских Десничара, који су колективно прешли у ХОП. Према његовој изјави, радило се о чак 10.000 чланова. Много је било разлога за њихов прелазак у ХОП, написао је Павелићев зет у ‘НДХ’, али кључни је незадовољство чињеницом да су праваши макнули Павелићеве слике из свих уреда.
Бујанец се у међувремену настојао ‘очистити’ од нацифашистичке прошлости коју је у тим годинама обилато упражњавао, посебно у мјесечнику НДХ. Суборац из младости, сада министар културе, постат ће чест гост у његовој емисији ‘Бујица’. Баш тамо је 2015. године дао изјаву о томе да би се државно покровитељство над комеморацијом у Јасеновцу требало укинути, јер да се, умјесто одавања почасти жртвама, ондје ради на рехабилитацији југославенског комунизма. Тијеком 1996. Хасанбеговић постаје предсједник младежи ХЧСП-а, а на тој позицији остаје до конца 1997. У тексту на страницама ХЧСП-а наводи се како је баш у његово вријеме организација добила на снази и јачању.
Тада је странку водио Иван Габелица, који је након парламентарних избора и освојеног мандата у сабору изашао из ХСП-а и реактивирао ХЧСП. Габелица се годинама бавио рехабилитацијом усташког покрета, истичући како је његово службено проскибирање посљедица југокомунистичке хисториографије. О његовом идеолошком хабитусу понајбоље свједочи чињеница да су га у томе раздобљу Младен Сцхwартз и Пшеничник фаворизирали као јединог достојног да предводи свеправашко уједињење. ХЧСП се није разликовао од Габеличиних идеолошких преференција. Деведесетих су с ХОП-ом организирали мисе за Павелића, које и даље редовно посјећују у строгом центру Загреба. Судјеловали су и на контрапросвједима против невладиних удруга које су у то вријеме тражиле повратак назива Трга Жртава фашизма, те су ометали већину Загреб Придеова
Њихови афинитети према НДХ његују се до данашњег дана, било да је ријеч о кориштењу поздрава ‘За дом спремни’, шуровању с неонацистичким групацијама попут мађарског Јоббика или рецентнијим промотивним видео-клиповима на YоуТубеу, у којима припадници њихове младежи вабе нове чланове користећи пропагандне плакате из НДХ. Премда су се у медијима појавиле информације да је Хасанбеговић био члан ове странке све до прије неколико година, до закључења овога текста нисмо успјели доћи до потврде таквих навода
Чињеница је, међутим, да је недавно постављени министар културе један дио политичког вијека провео у екстремним политичким опцијама, и да се никада није оградио од своје прошлости. Досад се, наиме, изричито фокусирао на оповргавање оптужби да се у његовим рецентнијим изјавама ради на релативизирању истине о Другом свјетском рату, истичући како су му све спорне реченице истргнуте из контекста. Контекст у овој причи је, међутим, тај да је Хасанбеговић био сурадник листа који се зове ‘Независна Држава Хрватска’, да је под уредништвом Павелићева зета величао усташки покрет, називајући његове припаднике ‘мученицима’ и ‘истинским херојима’, те да је, на концу, тамо позирао с усташком капом на глави.
Кад је недавно упитан о контроверзама око министра Хасанбеговића, премијер Тихомир Орешковић казао је за како је овај заправо антифашист. Исту ствар Орешковић је поновио ове сриједе у изјави за Хрватски радио, додајући још како је Хасанбеговић ‘увјерени антифашист’. Након ових информација чекамо и премијеров трећи иступ.
(часопис српског народа у хрватској Новости)
