Хтео је да га се сви плаше – а постао карикатура

Хтео је да га се плаше бизнисмени, па је стрпао у затвор тајкуна. Тиме им је показао да су итекако рањиви, без обзира колико су богати и без обзира да ли им је пословање покривено папирима. Хтео је да буду у перманентном страху од хапшења да би се кад треба, а требало је, на феничански начин и издашно захваљивали што им је омогућено да се баве бизнисом.

Хтео је да га се плаше радници, па је корумпирао синдикалне вође. Дао им је до знања да не могу и неће моћи да се буне или бране колективно, да су у свом безнађу сами или, евентуално, лабава група појединаца без икакве моћи. Да зато немају шансу да се конфронтацијом са њим изборе за нешто. Хтео је да се сваки запослени плаши да ће врло лако да изгуби и то што има ако крене да тражи више.

Хтео је да га се плаше партијски сарадници, па им је за надређеног ставио џиберку. Показао им је да не треба имати никакав интелектуални ниво или неке специјалне способности, довољно је само бити безлични послушник и успех је могућ. Страх који се увукао у кости његових сарадника потицао је отуд што никад нису знали да ли су му довољно подилазили. Никаква стручност или труд им за просперитет или опстанак нису ништа значили, морали су да му се клањају и да га величају. Могли су да буду и потпуни дунстери, то их не би дисквалификовало, али нису смели ни да помисле да имају сопствени став. Обузети страхом, одрекли су се сви до једног од пршљенова, вазда се преиспитујући да ли су га својом покорношћу умилостивили.

Хтео је да га се плаши војни врх, па их је потчинио мамлазу. Овим понижавањем им је дао до знања да је безвредно познавање војних доктрина. Ако не желе да изгубе петособне станове, једино што смеју и морају да раде јесте да стоје мирно испред кловна док он трабуња о разграничењу унутар граница. Страх од губитка неколико квадратних метара стана нађачао је обавезу одбране мноштва квадратних километара територије.

Хтео је да га се плаше интелектуалци, па је протежирао муљаторску фукару међу њима, која је од интелектуалне сфере направила место за „договарање“. Страх од изопштавања из интелектуалне елите је за резултат код многих имао одрицање од части, занемаривање стручности и одустајање од критичке мисли и друштвено одговорног деловања. Уместо њих су зацариле лојалност и снисходљивост, јер то је оно што је протежирана фукара захтевала.

Хтео је да га се сви плаше, па је на кључна места доводио корумпиране и бескичмењаке, који су својим чињењем или нечињењем урушавали сопствене институције како би целокупно друштво преструктуирали у нешто што имитира мафијашку организацију. Kао искомплексирани глупак, правио је систем у коме он постаје Он, сви око њега су нуле, а институција нема. Замишљао је себе као свемоћног, налик Марлону Бранду у Kуму, пред којим треба сви да се клањају како би, евентуално, његовом милошћу могли нешто у животу да постигну или стекну. Да би умањио фрустрираност због неостварености, покушавао је да се оствари као господар свих и свега да би свима, поврх освете због неостварености, доказао како је достојан дивљења. Али, није успео. Сејао је страх на све стране да би он инхибирао противнике и од свих правио манипулативно искористиве људе. Али, није успео да оствари свој сан, остао је ускраћен за оно што је највише прижељкивао – искрено дивљење и поштовање.

Уместо да постане историјска величина, грандиозни вођа, постао је предмет општег подсмеха. Са политичким ставовима на нивоу Грунфових идиотарија, његова обраћања национу и вечности, уместо да изнедре реченице које ће се са поштовањем препричавати, била су изузетно инспиративна за спрдњу. Његови наступи у јавности су виђени као јефтино глуматање. Говори, који су прерасли у говоранције, па онда у право булажњење, показали су психичку неуравнотеженост, интелектуалну недостатност и политичку дезоријентираност. Уместо да као моћни Kум влада у тишини, о чему је маштао, све више је дречао покушавајући да негира да је био интелектуално ускраћен и, што се тиче васпитања, запостављен. Уместо да изазива толико жељено свеопште страхопоштовање, код својих је почео да изазива панични страх да ће их са собом одвести у пропаст, а код осталих час гађење час грохотан смех. Уместо да постане Kум, постао је карикатура.

Kревељењем је изгубио ауторитет насилника. Лупетањем је изгубио ауторитет човека са мисијом. Срозавањем на ниво уличарског препирања и препуцавања изгубио је ауторитет одабраног. Требала му је помоћ, али гротескни хвалоспеви безвезњака нису могли да га промовишу у неприкосновеног вођу, недостижног државника или непогрешивог визионара. Требала му је подршка некога ко уистину вреди. Само такав би могао да му пренесе део свог ауторитета, али таквих није имао око себе. Окружен шљамом, љигавцима и тупаџијама није имао куд, морао је сам себе да хвали. Правио је кичерајску слику себе, онаквог савршеног каквог себе замишља, при чему је у друштву испадао још смешнији, мизернији и одвратнији. Сазнање да се обрукао би га терало да се изнова јавља са новим објашњењима, порицањима, осуђивањима, мрштењима, пренемагањима, пекмежењима. У тој спирали би са сваким новим турнусом одлазио све даље од места на коме је желео да буде.

Сам је створио систем базиран на инвертованим вредностима и сада га сам растаче својим личним урушавањем. Приказивао је свима како примитивци и полтрони преко ноћи постају угледни и имућни само на основу тоталног потчињавања и слепог обожавања. То је за циљ имало промовисање модела понашања које од било које интелектуалне или моралне ништарије може да начини моћника или припадника групе привилегованих. Та његова анђеоска милосрдност према друштвеном талогу била је ђавоља деструкција друштва у целости. У том систему свеопште трулежи који је створио он је био једини компактификујући фактор и његовим личним посртањем тај систем се још брже распада.

Kорумпираност унутар стубова система је раније имала кохезивно дејство. Kорумпирани није нападао другог таквог јер би тиме био у сукобу са идеологијом опште корумпираности пласиране са врха. Политика свеопште корупције уливала је сигурност и пружала безбедност сваком корумпираном управо на основу тога што припада друштву таквих. Свако је био крив и свако би престао да буде крив уколико би сви били криви, па је зато било опортуно ширити број огрезлих у криминалу. Од када је врх кренуо ка дну, од када овој политици, као гаранту стабилности система, није одозго обезбеђено остварење, у картелу корумпираних почињу да доминирају сукоби. Анимозитет између користољубивих појединаца, који су једни другима сметња, нема ко и нема шта да стишава. Нема више носиоца идеологије свеопште корупције, нема ефектуирања његове политике, па се остваривање личних користољубивих интереса више не види кроз удруживање са њим, већ само одношењем победе над њим.

Његов пад је неминован с обзиром на то да је реално глуп, а да је око себе као саветнике имао само приучене преваранте који су се самопрогласили спин докторима. Није схватао да није довољно само једном ухапсити неког моћног богаташа, само једном смањити људима примања, само једном човека понизити или једном га онемогућити. Застрашеност временом ветри уколико се изнова не егзерцира моћ у некој форми репресије. Али, одавно је касно за устоличење ритма застрашивања кад је, на почетку, након првог ударца изостао други. Многима у његовом окружењу је јасно да би примена било каквог насиља сада била контрапродуктивна. Она би била катализатор реакције.

То што је људе безочно газио, како би у друштву ширио страх од своје моћи, вратиће му се као бумеранг. Понижени, искоришћени и покрадени сада су већа опасност за њега и његове сараднике него што су они за грађане. Kако је већ дуже време на низбрдици, једино му дефанзивно бежање даје наду да га нагомилани гнев неће потпуно уништити. Многима око њега је јасно да је он килав, да не држи конце у својим рукама и знају колико је лажна слика о томе да он зна шта ради и шта треба да ради да би спасио и себе и њих. Зато им расте панични страх где ће их сустићи бумеранг, да ли је ближи Нирнберг или, далеко било, Букурешт.

Дистанцирање од њега све више узима маха и свима је јасно да је то незауставив процес. Најискуснији међу професионалним правоверницима већ су кренули са сопственом препродајом, а сезона распродаје тек следи. Неизвесно је како ће изгледати крај, али је извесно да је он неминован и да се приближава.

Хтео је да га се сви плаше да би постао бесмртна историјска легенда. Ипак, то што је бескрупулозан није било довољно да надомести то што је плитак. Сад кад види да није и не може да успе, и он се плаши. Застрашујући је постао застрашени. Он наслућује да је готов, а што је најгоре по њега, то виде сви око њега. Страх међу грађанима опада, а међу властелинима расте. Бумеранг је кренуо да се враћа на место одакле је бачен.

Слободан Првановић
Извор: Пешчаник