„Док се тихо, нечујно, привлачимо пластовима сена код Завлаке, размишљао сам само о томе – да ли ћи имати среће да изненада зграбим аустријског војника и доведем га у чету. То ми је задатак. Зато се тако прикрадам, не би ли у ноћи, користећи се мраком и неопрезношћу Шваба – испунио задатак. Прихватио сам га добровољно, без размишљања, без страха, спокојан…

А и зашто бих се бојао? Ко боље од мене, Драгића Митровића, сељака из Кржаве познаје ове крајеве?! Нико! Колико сам пута, док сам момковао, прошао овим пашњацима и долинама. Колико сам се пута испео на врхове Цера, Повлена, Маљена! Одозго, с брда, ми момци смо позивали девојке на комишања и весеља…“

Драгић Митровић је испунио задатак, и још многе друге. Заслужио је Карађорђеву звезду и бројна друга одликовања. Антоније Ђурић је са њим разговарао када је овај имао 93 године. Живео је у својој кући у Кржави код Крупња. У Другом светском рату, иако већ у позним годинама, Драгић Митровић је зграбио митраљез и са Дома у Крупњу дуго спречавао Немце да уђу у варош…

на слици: Драгић Митровић

препричано према: Антоније Ђурић, Солунци говоре – Тако је било

100 година касније