И Црква и народ тумарају у магли

ежисер и теолог, ђакон Ненад Илић из Београда недавно је јавно оценио да је у Српској православној цркви на делу “грозно лицемерје”. Поручио је да је крајње време “да се сви мало уозбиљимо” и да српским епископима треба “хитно помоћи у управљању нашом помесном црквом”.

Указао је да “без неопходне саборности, они су осуђени на изолацију која их доводи у положај да не могу на прави начин да процењују околности у којима Црква код нас врши своју мисију, да доносе исправне одлуке и да делују како Црква од њих захтева”, а “поготово кад држава као сада код нас западне у овако болесно стање, то постаје веома опасно”.

Говорећи за “Вести” о унутрашњој и спољашњој мисији СПЦ и њеном учешћу у екуменизму, Илић констатује да је у СПЦ “мисија тренутно у другом плану и то никако није добро”.

– Народ мало зна о својој вери, коју је сачувао по цену многих жртава и не користи оно што Црква може да понуди, нити има спољашње мисије која би нам помогла да постанемо свесни своје историјске улоге. Време је да се велика енергија уложи у мисију, онако како је то на пример поставила руска црква. Наравно да је ту пресудна улога свештенства и да су одлуке епископа нужне за почетак озбиљнијег рада на мисији, али много зависи и од верујућих људи – напомиње наш саговорник.

Ђакон Илић сматра да “огромна штета мисији и угледу Цркве долази од појаве да су финансије избиле у први план, било на нивоу оговарања свештеника или финансијских скандала који су медијима постали најзанимљивија дешавања у Цркви”, те да “то показује општу неодговорност” како народа, тако и јерархије и медија.

– Као да се не ради о нашој Цркви која нам је једино спасење. Од кад је Црква ушла у загрљај са светом она покушава да га одуховљује. Међутим, пошто су у питању узајамни процеси, у многим периодима свет снажније делује на Цркву него Црква на свет – сматра ђакон Ненад Илић.

Напомиње да је обавеза СПЦ мисионарење, “да цео свет колико он буде спреман приведемо Христу и правој вери – православљу” и да “утолико има смисла комуницирати са свима”.

– Екуменизам да, али само као православни екуменизам који исповедамо у Симболу вере – поручује наш саговорник.

Коментаришући крајности, и међу јерархијом и међу верницима, од зилотизма до потпуног либерализма унутар СПЦ, Илић оцењује да смо умногоме “изгубили осећај припадања, као и смисао нашег историјског постојања”.

– Пошто као народ осиромашени безглаво тумарамо у магли новог светског тоталитаризма, а као Црква немамо јасно усмерење и активне циљеве – у држави то премошћујемо мантрама о Европи, а у Цркви недостатак праве активности замењујемо унутрашњим сукобима који стварају илузију некаквог кретања. У ствари, скоро да смо у стању парализе. Морамо да се сетимо своје одговорности и да се коначно пробудимо.

Обнова сабора

Зашто су одавно укинути црквено-народни сабори, те зашто се од народа углавном очекује беспоговорна послушност свештенству, у стилу: “Или си са мном или си против мене”, а видљиве су и поделе на ми (свештенство) и они (паства)?
– Таква ситуација настала је у времену комунизма кад је Црква била сведена на јерархију и шачицу верника. Кад је почео повратак верујућих у храмове, ништа се није радило да се прилагодимо новим околностима. Сад имамо сасвим неприродно стање. Изоловану вишу јерархију и свештенство које одговара само епископима, а праве животне везе народа и јерархије су пре изузетак него правило. То нас као цркву провинцијализује и кочи деловање. Промена може настати само већим ангажовањем верујућих људи који институцију издржавају. Мора се нешто од јерархије тражити да би се мрднуло са мртве тачке. А не само да се смање таксе за обреде. Почетак је – инсистирање на учествовању верујућег народа у раду црквених сабора, па и обнова црквено-народних сабора.

Објашњавајући како на јерархију утиче садашњи огољени материјализам, каријеризам и трка за зарадом с једне стране, а с друге чињеница да су свештеници “уклештени” између деспотске епископске власти, те парохијске пастве и потреба сопствене породице, ђакон Ненад Илић сматра да “тренутна, наизглед потпуна победа хиперпотрошачке културе умногоме диктира и понашање свештенства”:

– Специјализација и професионализација многима даје алиби за предавање материјалним интересима и каријеризму. Малограђанштина привидно тријумфује и у нашој Цркви. Свештеници су притом у лошој ситуацији, јер су практично сви само привремено постављени! Тако да су у горем положају него запослени у некој приватној фирми. Могу бити премештени или остати без издржавања за себе и своје породице а да немају скоро никакву заштиту. Није лако средити стање. Идеја о редовном парохијалу који би верници давали и тиме издржавали своју цркву и свештенике није у народу популарна, али зато многи воле да оговарају свештенике кад им наплате своје услуге. И овде се види колико је неопходно да се сви заједно уозбиљимо. И напрегнемо се да пронађемо права решења.

Не будимо несрећни патуљци

– На свима нама је да се поправљамо, да будемо бољи и према себи и према другима, да што више усељавамо љубав Божју у себе. То је пут победе над смрћу. Тек као победници над смрћу ми смо испунили свој живот и оправдали своје богатство или сиромаштво, своје среће и несреће, све своје остале победе или поразе. Јер док смрт влада нашим животима, били ми тога свесни или несвесни – та чињеница трује наш живот и прави нас егоцентричним и често несрећним патуљцима, а не Божјим синовима. Ту победу нам може дати само Он, али ми у њој учествујемо, желимо је, тражимо. Није реч ни о некаквој бескрвној и досадно удобној вечности, реч је о тријумфалном и радосном укидању времена, о целовитом животу без икаквих граница. Па ко жели, нек’ изволи, а ко више воли врапца у руци док се завеса не спусти, тешко да ће и ово о чему разговарамо прочитати до краја – каже ђакон Илић.

Р. Лончар – Вести