Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ | 30.09.2012
Треба да вреди као принцип да се Срби сведу на што мањи број.
То заувек мора да остане непромењено
Војвода Карло Хабзбуршки, 1718. год.
НЕМАЧКИ ЗАХТЕВИ СРБИЈИ
Ултимативна листа немачких захтева опет је упућена Србији, и многи су се сетили ултиматума из 1914, када је Беч такође поставио захтеве, који се нису могли испунити, само да би имао оправдање да зарати са Србијом. Поред усвајања Акционог плана ЕУ из 2О11, тражења да се расветли напад на немачку амбасаду 2ОО8, признавања „геноцида у Сребреници“ као непорециве чињенице, четири захтева се односе на Косово као „независну државу“: потпуна реализација свега што је Тадићев режим договорио са Империјом око Косова и Метохије, као и наставак решавања „билатералних питања“, гашење србских институција на северу Косова, приморавање косметских Срба на активну сарадњу с ЕУЛЕКСом и КФОРом, “правно обавезујућа нормализација односа с Косовом“(1)…Србски Јеврејин, Јаша Алмули, борац за истину о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату, ово је отворено назвао „новом офанзивом „четвртог Рајха““(2)… И тако је,коначно, рашчарана чаролија Тадићеве квазиполитике, звана „И Косово и ЕУ“. Даље нико у Србији неће моћи да мантра ту мантру, а да не буде смешан.
СТАРИ ДОБРИ ГЕРМАНИ
За разлику од перфидног Албиона, који се са Србима обрачунавао трудећи се да глуми пријатељство и савезништво, аустро-немачки представници германског племена су, осим ретких изузетака, увек били искрени непријатељи овог малог, православног и јужнословенског народа, жељног слободе. У својој књизи, „Црни Петар и балкански разбојници“, др Милан Ристовић описује аустро-немачку пропаганду с почетка 2О. века, из доба балканских и Првог светског рата: „Цео Балкан је – ако је судити по аустроугарско-немачкој пропаганди непосредно пред избијање рата и у ратним годинама – насељен народима чије су главне особине: склоност ка мучким убиствима, превртљивост, примитивизам. Они су крадљивци стоке, сиромашних или никаквих склоности ка чистоћи и уредности. ‘Анархичан однос’ према спољашњем изгледу одраз је њиховог схватања политике (тероризам, краљеубиства, кривоклетство, итд.). (…) Србија је мала, безначајна, неприпитомљена држава, која је ‘запалила пожар на целој земаљској кугли, док је њена престоница ‘легло убица’.” Историчар Мајнеке је писао: „Ми са ужасом окрећемо главу од призора страхота, које су скривили припадници српског народа; немачки народ није никад упрљао своју националну свест делима у којима је толико животињског насиља и толико бесрамне суровости, као што су учинили ови Јужни Словени.”“(3) Вилхелм Други, немачки кајзер,био је отворен: “Те битанге би требало натерати да поклекну!“(4)
Хитлеров фелдмаршал, фон Кајтел, 28. марта 1941. издаје Директиву о припремама за напад на Југославију, у којој каже: „Будући да су Срби безобзирно угњетавали несрпске народности Југославије, нарочито Хрвате и Македонце, треба приказати да немачка војска не долази у хрватске, босанске и македонске куће као непријатељ. Напротив, она жели да их сачува, да их српски шовинисти не баце на ратиште.“(5) Када је специјални Хитлеров изасланик за Балкан, Херман Нојбахер,покушао да убеди фирера да наоружа србске националисте за борбу против Тита и комунизма, овај му је јасно рекао: „Ми никад не смемо дозволити да на Балкану један народ постане сувише моћан, народ који има осећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозне циљеве који чак иду до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама ја још посебно охрабрим и подржим.” Додао је: „Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност”. Хитлеру је све било сасвим јасно: „Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија чак становита комунистичка опасност”(6).
КАКО ОНДА, ТАКО И ДАНАС
Године 1998, у Берлину је одржана, за јавност иначе затворена, седница „могула“ мондијалистичке криптополитике, о „Додатном усавршавању Европске уније“. На том скупу учествовао је и владика рашко – призренски Артемије, који је, у свом излагању, покушао да ЕУ сагледа као заједницу хришћанских народа и држава, на шта му је министар спољних послова Немачке, Клаус Кинкел, гласно и јасно одбрусио да Европа више није и никад неће бити „хришћански клуб“(7 ). Документ који је на овом скупу усвојен означио је Србију, Русију, Белорусију и Украјину као „неуралгичне тачке“ (8 ) Новог европског поретка, при чему је речено да ће Србија бити „сива зона“ у ЕУ. Кинкел је, сасвим у стилу кајзера Вилхелма и Адолфа Хитлера, најавио да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“( 9).
СРБИ КАО ГУБИТНИЦИ: ЈОШ ЈЕДАН ПРИМЕР
Немачки дипломата, Вили Вимер, 2. маја 2ООО. године, обавестио је канцелара Герхарда Шредера да је крајем априла те године присуствовао конференцији коју су заједнички, у Братислави, главном граду Словечке, организовали америчко Министарство спољних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке (American Enetrprise Institute ). На скупу је било речи о Балкану и проширењу НАТОа. По Вимеру, од стране Американаца је јасно затражено да се што пре призна независност Косова, а речено је и ово: “Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945./…/Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТОа поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије каква је постојала у време Римског царства и то у доба кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство“( 1О ).
По Вимеру, на овом скупу је речено да Румунија и Бугарска морају обезбедити копнену везу с Турском, да северно од Пољске мора бити обезбеђен потпуни надзор над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору. Вимер је био веома забринут, видећи да се америчка сила уздиже изнад права. За нас је, ипак, најзначајнија реченица Вимеровог извештаја Шредеру ова: “Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД ) трајно мора да буде искључена из европског развоја“(11 ).
БУДУЋНОСТ РАЗОТКРИВЕНЕ ИЛУЗИЈЕ
Дакле, све се ово знало годинама, али кратковиди србски политиканти (не политичари, а поготову не државници) нису имали снаге да се суоче са голим чињеницама. Они нису, као конвертити некад (а србска историја није била без конвертита), продавали, како народна изрека каже, веру за вечеру. Они су, осим часних изузетака, продавали веру за ОБЕЋАЊЕ ВЕЧЕРЕ. Покушавајаћи да се представе као реалисти,они су се често подсмевали косовском опредељењу и заветности србског народа, исказанима појмом „небеска Србија“. Од Милана Панића, америчког послушника у србијанском политичком животу почетком деведесетих година 2О. века, ово иронисање у име „политичког прагматизма“ се наставило све до председника Владе Србије данас, Ивице Дачића, који је недавно изјавио:“Нећу да водим небеску Србију,већ Србију која ће да води реалну политику. Нећу дозволити узалудне жртве ни због чега“(12 ).
ШТА ЈЕ НЕБЕСКА СРБИЈА?
А Небеска Србија шта је? Како каже Свети владика Николај: “То су оци наши и праоци свети/ што са крстом часним достигоше мети./…/Што у горчинама живеше најљућим,/ Али немогуће сматраше могућим./Поколења многа од најбољег соја,/ Народ, Божји народ, без броја и броја“. Та, Небеска Србија, значи опредељење за вечне вредности и одбијање продаје вере за вечеру, поштења за печење и крста за масне прсте, оно што је Свети кнез Лазар, по народном песнику, изрекао пред Косовски бој: “Земаљско је за малена царство, / а небеско увек и довека“. Када су Срби били утемељени у таквој, „небеској политици“, имали су успеха и у борби за царство земаљско: Карађорђе је 18О4. дигао устанак против Турака јер је устаничка Србија била свесна да је „земан дошо, ваља војевати/ за крст часни крвцу прољевати,/ сваки своје да покаје старе“. И Његош је, преко Љубе Ненадовића, сина проте Матеје, поручивао србском књазу: “На Косову да се састанемо, / да ми наше старе покајемо“. А србски ослободиоци 1912. добијали су медаље као „осветници Косова“.
ИДЕАЛИСТИЧКИ РЕАЛИЗАМ – ЈЕДИНА МОГУЋА ПОЛИТИКА
Наравно да је данас Србија земља под „меком окупацијом“, и више територија него држава, која нема озбиљних могућности да спречи Империју да „уредује“ у Приштини, и да алхемијом силе претвара дојучерашње шиптарске терористе и вадиоце органа у „државотворце“. Али, без обзира не све, они који воде Србију не смеју учинити ни један једини потез који би легализовао НАТО монструма званог „независно Косово“ и ниједан потез који би укинуо институције Србије на сопственој територији. Јер, ми у ЕУ нећемо ући, нити ће нам њена врхушка то икад дозволити. Ми смо „сива зона“. Зато даљи уступци бриселским уцењивачима и њиховим вашингтонским налогодавцима, од геј параде до „косовске независности“, нису никаква „реална политика“, него наставак брукања Србије и њене славне прошлости, без које нема ни садашњости, ни будућности.Морамо се, у економском, дипломатском и сваком другом смислу, оријентисати само на оне државе које признају суверенитет и територијалну целовитост Србије. А србским политичарима, данас, као и увек, Његош у „Горском вијенцу“ поручује: “Су чим ћете изаћ пред Милоша, / и пред друге србске витезове,/ који живе доклен сунца грије?“ То је реална политика, заснована на идеалима: небеским се брани земаљско. О јесењем Крстовдану 2О12.
1. Никола Врзић:Време је за не!, Печат,235/2О12, стр.15
2.Јаша Алмули: Нова офанзива „Четвртог Рајха“, исто,стр.18
3.Владимир Димитријевић: Мала књига велике мржње/ Речник србофобије, Лио, Горњи Милановац, 2О1О, стр.7-8
4. Исто, стр. 8
5.Исто
6. Исто,1О-11
7. Предраг Р. Драгић Кијук: Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2О11, стр.183
8.Исто,стр. 184
9. Исто,стр.185
1О.Вили Вимер: Ваша сила стоји изнад права, у „Euтаназија:Косово изнад ЕУ – Европска Унија, мит и стварност“, Билтен националне организације слободних људи Српски сабор Двери, 2ОО8, стр.4-5
11. Исто, стр. 5 12. Б.Митриновић: Може и без фусноте, “Политика“, 4. септембар 2О12, стр. 1
Фонд Стратешке Културе
