И краљу Александру и Титу одговарало да сакрију истину о злочинима Хрвата над Србима

А тих лажи, поготово историјских, било је напретек, јер по природи ствари свака власт жели да контролише слику прошлости. Тако се понашала и Комунистичка партија, афирмишући само оно што се уклапа у њене идеолошке ставове и дневнополитичке потребе.

Стварајући некакву државу равнотеже, изједначени су усташка НДХ и покрет пуковника, потом и генерала Драже Михаиловића. Новој власти у поратним годинама никако није одговарало да се сазна пуна истина о Павелићевој квази држави и укупним српским жртвама на територији коју је она покривала. У уџбеницима и пригодној литератури злочини су углавном приписивани окупаторима, пре свега Немцима.

ОВАКВОМ тумачењу ратне збиље доприносио је и Јосип Броз Тито, први човек југословенске револуције. Тако ће он 27. јула 1952, на годишњицу једног од тежих усташких покоља у Глини, када је неколико стотина мештана заклано у цркви, одговорност за злочине над Србима, Јеврејима и Циганима, извршен у НДХ скинути са леђа Павелићеве творевине и приписати га немачком окупатору! Девет година касније, јула 1961, у Титовом Ужицу изјављује да су усташе побиле “хиљаде Срба и хрватских родољуба”.

Дража Михаиловић са америчким официрима / Архива

То прећуткивање истине довело је до једне од најотужнијих страница историје овог поднебља у вези са јасеновачким логором. Сва трагедија овог стратишта је управо у лицитирању бројем жртава, које траје, ево, до данашњих дана. У тој пројектованој слици о стратишту провејавала је тврдња да Тито није знао за његово постајање. У мноштву докумената откривених последњих година, посебну пажњу привлачи његов извештај Коминтерни од 4. априла 1942, пронађен у московском архиву, да се “најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу”. Вођа партизана јавља да је “џелат Павелић у овај логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске”. Ниједном речју не спомиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине”.

ИЗ ОВЕ историјске преспективе сасвим је јасно да је Брозу и његовом идеолошком апарату основни циљ био да обнови Југославију као федерацију у којој ће однос снага бити апсолутно симетричан. Време ће показати да је та симетричност била могућа само на штету највећег народа – Срба.

СЛОБОДАН Пенезић Крцун, на састанку Комисије за израду Устава Србије из 1963. на Златибору, отворено је говорио да су постајале две тезе о улози Драже Михаиловића, које се нису могле измирити: “По првој, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нема шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције у Југославији, а не квислинг. Дража је мрзео Немце, као и ја! Ми смо га гонили и убили, али зато што је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију”.

Регент Александар на Солунском фронту / Архива

Та врста равнотеже и кривице није примењивана само када су била у питању ратна догађања. Ту врсту политике Броз је примењивао и у другим околностима. Тако је седамдесетих година изједначио Маспок и либерале, иако су то у суштини били дијаметрални друштвени процеси. Либерали су тежили модерној Србији и Југославији. Појавило се једно језгро млађих, образованих и способних људи, који нису били националисти, и који су имали визију тржишне привреде. А Маспок је био националистички ембрион који ће до краја развити идеју о самосталној држави и још и данас живи у Хрватској.

Када се политика умеша да тумачење историјских догађаја уклопи у свој дневнополитички прагматизам, једно од решења је да се та прошлост прећути. Овај принцип није започет у Титовој Југославији, већ одмах по стварању ове државе, 1918. године. Оно што привлачи посебу пажњу јесте да су се исти догађаји, и у првој и у другој Југославији, “гурали у заборав”. А то су злочини Хрвата над Србима.

ПРИЛИКОМ другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. припадници 42. хрватске домобранске, Вражје дивизије, чији је припадник био и Јосип Броз, нанели су огромне губитке Дринској дивизији другог позива… Подручје на коме је оперисала ова дивизија најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва из 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније само 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Само за “јуначко држање” у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине јужних Словена разним медаљама и орденима, а исто толико је унапређено у “корпорале”, “фелдвебеле” и “цугсфирере”… Неки су добили и највиша одликовања у царству Хабзбурга – Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, и аустријско, односно мађарско племство.

И ПОСЛЕ рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд је опростио и пружио руку за историјско помирење. Српској политичкој елити и тада регенту Александру Карђорђевићу није одговарало да се ово питање отвара. На сличан начин као и Брозов партијски механизам, ово бестијање приписивано је Аустријанцима, Мађарима и Немцима. Каква сличност у детаљима са почетка ове сторије!

Регент Александар иде и корак даље и показује благонаклоност према бившим официрима Аустроугарске. У нову, југословенску војску, примани су чак и осведочени непријатељи Србије, генерали аустроугарске војске, какав је био случај са злогласним гувернером Србије за време окупације, Хрватом Салисом Севисом. Он је у Београду јавно упозоравао Србе да Аустроугарска има довољно вешала за целу Србију… Примљен је и Славко Кватерник, који ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманско усташку државу. Иако познат као изразити “србождер”, примљен је у југословенску војску са чином више – потпуковничким. Постављен је за команданта гарнизона у Цељу. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у “нарочиту аудијенцију” и затим одликује Орденом белог орла.

Сви ови бивши аустроугарски официри, примљени са чином више у југословенску војску, углавном, нису остали верни заклетви коју су положили Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији. Неки су је погазили такорећи одмах, ставивши се у службу непријатељских држава, а неки 1941, када је основана војска усташке државе. У њој се нашло тачно 3.600 официра југословенске војске, међу којима 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана, 417 поручника..

СРБИ БРАНИЛИ ХРВАТСКУ

КОМУНИСТИЧКЕ власти успешно су прикривале и податак да је до капитулације Италије број Хрвата у партизанским јединицама био занемарљив у односу на Србе. Тек почетком 1944. Хрвати тек за неки проценат постају бројнији у јединицама Народноослободилачке војске. Према записнику са Другог заседања Авноја, Владимир Бакарић, хрватски комуниста и представника НОП Хрватске, доцније високи југословенски функционер, рекао је: “На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него НОП Хрватске.”

А Оружане снаге НДХ 1. априла 1945, по немачким подацима, имале су 182.861 бораца.

КРХКО ПОМИРЕЊЕ

КОЛИКО је било крхко “историјско помирење” Срба и Хрвата 1918. и колико је била штетна одлука о пријему у југословенску војску толиког броја бивших аустроугарских официра, углавном без провере, говори податак да је у прве четири године Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца забележено 19 шпијунских афера. Иза њих је, углавном, стајао Стјепан племенити Саркотић, окупациони гувернер БиХ, који ће емигрирати у Беч и бити формални оснивач усташког покрета.

Иван Миладиновић, Новости.рс