Више од 200 доктора за три месеца затражило потврде неопходне за запошљавање у иностранству. Земљу напуштају анестезиолози, хирурзи, патолози, који су и иначе у мањку
У последња три месеца Лекарска комора Србије (ЛКС) издала је више од 200 такозваних “гуд стендинг” сертификата, које су потребни нашим лекарима када конкуришу за посао у иностранству. Не зна се колико је њих заиста и отишло у свет, или тек пакује кофере, јер нису обавезни да о томе известе ЛКС. Али већ сама чињеница да ваде ове сертификате указује да све више њих одлази из земље, или бар покушава да нађе посао изван граница Србије.
Професор др Татјана Радосављевић, директор Лекарске коморе Србије, каже за “Новости” да је ЛКС до почетка ове године добијала месечно тек један-два захтева за издавање ових сертификата. Њима се заправо потврђује да ли је лекар члан Лекарске коморе, да ли има лиценцу, и да ли се против њега води процес пред Судом части ЛКС. Потврде се издају на енглеском, а затим морају да се преводу и судски овере како би биле валидне у иностранству.
– Наши лекари одлазе у Словенију, Кувајт, Индију, Енглеску и многе друге земље – каже професорка Радосављевић. – Нема разлике, земљу напуштају и млади лекари, али и специјалисти анестезије, кардиохирурзи, патолози…
ТЕШКО НАЋИ ИЗЛАЗ – Кадрови нам одлазе јер или не могу уопште да нађу посао у Србији, или одлазе специјалисти-врхунски стручњаци због бољих плата и услова рада у иностранству – каже проф. Татјана Радосављевић.
Забрињавајуће је што баш тај кадар и највише недостаје здравству Србије. Процењује се да у овом тренутку болницама фали бар 300 анестезиолога. Њих нема на тржишту, па су многе установе, међу којима, рецимо, и КБЦ “Бежанијска коса”, али и низ других центара, морале да ангажују анестезиологе у пензији!
– Недостатак лекара је појава која је присутна у свим земљама Европе – прича проф. Радосављевић. – Из Немачке и Енглеске се одлази у САД, а у ове земље долазе лекари из Пољске, Чешке, Украјине, Словеније, па се тако ствара мањак лекара. Наши лекари су јако цењени. Словенија је пре две године, рецимо, изменила закон и олакшала пријем лекара. Тако је тамо отишло доста лекара из Србије. Разлози нису само боље плате, већ и много бољи услови рада.
Србија, међутим, тешко може да рачуна на “увоз” лекара чак и из сиромашних земаља, јер плата од 500-600 евра и чињенице да наше здравство не може баш да се похвали најсавременијом технологијом и добрим условима за рад, тешко да су иком примамљиве.
За најискусније људе у здравству дефицит кадра, како са високом, тако и са вишом и средњом стручном спремом, који се осећа у готово свим установама, није изненађење, јер се после деценија “препуштања стихији”, тако нешто и очекивало.
– Са једне стране имамо чињеницу да се политика уписа на медицинске факултете не води плански, нити се број студената смањује, па се број лекара на бироима рада повећава, а истовремено у установама имамо мањак стручњака. Област специјализација је, такође, неуређена: не поштују се ни потребе здравственог система, ни жеље лекара. Нема, наравно, ни јасних кадровских планова који прате здравствене потребе нације. И не само то, апсурд је да се у кадровским плановима Министарства здравља радна места колега који одлазе у пензију гасе, а да се непрестано говори о “вишку” лекара.
И на онима који одлазе у иностранство, и на онима који године проводе на бироу рада уместо у ординацији, држава много губи. Школовање једног лекара, према неким проценама са универзитета, кошта око 100.000 евра, а специјалисте још најмање за трећину скупље.
Чак и да се занемари фанансијски трошак, што би за сиромашну земљу као што је наша, ипак, био превелики луксуз, штету због одлива кадра тешко је поправити. Јер, потребне су године да се за место оних који напусте земљу ишколују нови стручњаци. Један специјалиста се школује око двадесет пет година: основна и средња школа, шест година медицинског факултета, две године рада пре добијања специјализације, и потом четири до пет година специјалистичког стажа.
Новости
