У Химлеровој писменој наредби шефу немачке полиције у Србији, генералу Аугусту Мајснеру, изричито се тражи његова ликвидација
Из мноштва нове историјске грађе данас се, без много ограда, може закључити да је Дража Михаиловић био антифашиста, да је био антикомуниста, да је на Равној гори започео формирање војне организације, отпочео герилски рат и покренуо крупне догађаје у Србији и Југославији.
У самом врху Трећег рајха, од појаве на Равној гори он је оцењен као опасан непријатељ, и био је поред Титових партизана стални предмет расправа у Хитлеровом главном штабу. О немачким настојањима да се домогну, односно ликвидирају четничког лидера, најбоље сведочи неколико готово непознатих докумената. Васа Казамировић је у личној архиви Хајнриха Химлера, рајхсфирера и старешине свих полицијских снага и врховног команданта СС трупа, пронашао његово наређење од 17. јула 1942. године, да се Михаиловић по сваку цену ликвидира. У Химлеровој писменој наредби шефу немачке полиције у Србији, генералу Аугусту Мајснеру, изричито се каже: „Сада се свим средствима која уопште стоје на располагању, има пронаћи пребивалиште штаба господина Драже Михаиловића и он са својим штабом се мора ликвидирати. Полиција и СС то морају по сваку цену извршити. Сва потребна средства за то, укључујући и новац, стављају се у неограниченом обиму на располагање.“
Готово сва немачка документа, од лета 1941. године, дају убедљиве доказе да је генерал Михаиловић био под надзором окупаторске управе и окупаторске војске и полиције. И кад се налазио у Србији и кад се налазио у Херцеговини и Црној Гори…
У марту 1943. године почела је позамашна операција „Хајнрих“, која је неуспешно завршена јер су се четничке јединице којима је тада командовао Мирослав Трифуновић Дроња, извукле из обруча. Како се наводи у дневном извештају командујућег генерала и војног заповедника Србије од 20. марта 1943, као једини успех могло се означити заробљавање 160 „присталица Михаиловића“, а заправо, то су били сељаци који су похватани по кућама или њивама.
Тих дана начелник војног штаба команданта Србије генерала Бадера, пуковник Вернер Пфафенрот, у једном извештају Врховној команди пише: „… Сви четници су непријатељи Немачке, ништа мање него комунисти. Дража Михаиловић је главни мотор свега, свеједно што избегава веће борбе са нашим трупама, јер чува снагу за касније операције.“
И Станиша Влаховић, дугогодишњи професор историје и социологије на колеџу у Бирмингему, пронашао је писмо Бенита Мусолинија Хитлеру од 22. маја 1943, које је до тада било апсолутно непознато и које открива да су се судбином Драже Михаиловића бавиле и прве личности Тројног пакта. Дуче, само неколико дана пре почетка велике операције „Црно“ (Fall Schwarz), обавештава Фирера да је било планирано да генерал-пуковник Лер и гувернер Црне Горе Пирцио-Бироли, заједнички утврде план акције против Михаиловића и језгра његове војске у Црној Гори.
„Уместо тога, немачка акција против четника и црногорских националних снага изненада је почела без икаквог претходног објашњења италијанској страни. Очевидно је да је немачка врховна команда дошла до нове оцене ситуације, сматрајући за неопходно да убрза са уклањањем четничке опасности. Али, италијанска врховна команда није била обавештена о овоме, и била је изненада стављена пред свршени чин. И као последица овог, немачке и италијанске трупе нашле су се под командама које су се сукобљавале…“
Највећа и најбрижљивије припремана окупаторска акција против војне организације Драже Михаиловића била је, несумњиво, операција „Црно“, изведена у мају 1943. године. Немачка врховна команда донела је 31. марта 1943. одлуку о операцији „Црно“ током које је требало да се дефинитивно уништи „организација националног српства под командом Михаиловића“, и на тај начин „обезбеди позадина Балкана у случају искрцавања савезничких снага у долини Неретве“.
А Немци су информацију о искрцавању савезничких трупа у Југославији под командом америчког генерала Ајзенхауера заправо добили преко генерала Михаиловића праћењем његових радио-станица. Ухватили су поруку упућену свим командантима у земљи, од 24. јануара 1943, да се припремају за одлучујућу акцију и да „рашчисте терен свуда од комуниста“ да би имали „одрешене руке за одсудни моменат“. Прво поуздано обавештење да предстоји инвазија Англоамериканаца на Балкан, Дража је добио у јесен 1942. године, када су у његов штаб стигли изасланици краљевске југословенске владе, мајор Недељко Плећаш и потпоручник Јово Трбојевић. Опширнију и потпунију информацију донео му је крајем децембра 1942. пуковник В. С. Бејли, шеф британске војне мисије при његовом штабу.
Михаиловић се налазио у околини Колашина када је план целе операције „Црно“ против његових јединица у Црној Гори лично до у детаљ израдио командант Југоистока, генерал-пуковник Александар Лер. Цео план је израђен у највећој тајности и, на захтев Адолфа Хитлера, вође Рајха, с њим у прво време Италијани нису били упознати.
Генерал фон Хорстенау, који је био присутан у немачкој Врховној команди када је разматран план операције „Црно“, у свом дневнику је записао: „Нарочита улога била је предвиђена за Бранденбуршки пук. Он је имао да се још пре почетка акције, пресвучен у српске униформе, увуче у обруч и ухвати Дражу Михаиловића…“
У Ратном дневнику немачке врховне команде је забележено да је Дража два дана пред почетак операције „Црно“ напустио Колашин и кренуо усиљеним маршем у Србију. Он уопште није очекивао да ће га Немци напасти у Црној Гори и покушати да га живог ухвате. Али на упозорење гувернера Пирција Биролија да Немци крећу против њега, наврат-нанос напушта Црну Гору.
– Када је Хитлеру реферисано шта се све догодило, и како су Италијани спасли Михаиловића и његово људство, Хитлер је формално просиктао од беса: „Ми се стално напрежемо да тог апаша (Д. Михаиловића) ухватимо, јер он апсолутно стоји у служби Антанте, а тај Бироли то зна и не предузима ништа!“ – забележио је Васа Казамировић.
После неуспеха операције „Црно“ код Колашина, нису престали немачки напади на Југословенску војску у отаџбини и лов на њеног команданта. Кад су немачки обавештајци поуздано утврдили да се „горски ђенерал“ вратио у Србију, почетком јула 1943, покрећу офанзиву „Јутарњи ваздух“ (Morgen lutf). У овој акцији учествују делови 297. пешадијске дивизије, други батаљон петог моторизованог полицијског пука, један батаљон пука „Бранденбург“, као и више бугарских јединица. Циљ је било хватање Михаиловића, који се налазио у селу Дружетићу, северозападно од Чачка. Напад на штаб равногораца почео је 14. јула 1943, а цео подухват завршен је, неуспешно, 22. јула. Дража је успео да се са свим својим јединицама пребаци према планини Маљен.
Трећег дана октобра 1943. почиње нов напад на четничке јединице око Пожеревца, Чачка и Ваљева. Назив ове операције је био „Маисколбен“, а командовао је пешадијски генерал Ханс Фелбер. И она је завршена неуспешно. Жртве су били сељаци, становници села у којима су се задржавале Дражине јединице.
Дан после почетка ове офанзиве оружане снаге Југословенске војске у отаџбини потпуно су изненадиле Немце. Напале су Вишеград. Према сведочењу америчког капетана Валтера Менсфилда, првог америчког официра за везу, одлука да се нападне Вишеград донесена је последњих дана септембра – на састанку Драже Михаиловића и представника британско-америчке мисије. У Вишеграду се налазио јак немачки гарнизон, са око 800 војника. У рану зору четвртог октобра, 2.500 бораца кренуло је у напад…
„Напад је почео тешким бомбардовањем. Борба је трајала цело јутро. После подне град је био у нашим рукама, а 300 Немаца мртво и рањено…“ – гласио је извешај америчког капетана. До краја октобра 1943, против Михаиловићевих одреда изведене су још четири немачке војне операције у садејству са Бугарима, љотићевцима, недићевцима и четницима Косте Пећанца.
Аутор Иван Миладиновић
Извор Вечерње новости, 18. август 2019.
