“Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа”, речи су британског професора Ситона Вотсона
Значајна дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много, много година касније. Такав је случај и са 27. мартом 1941. и 5. октобром 2000. године. Исправно превредновање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје.
У времену у коме доминирају кризе (економска, морална, система вредности), не изненађује што су нека нова сазнања истраживача и публициста о неким кључним историјским датумима новије и најновије политичке историје остала изван детаљније пажње медија и шире јавности. Књиге новинара британског Скај њуза Тима Маршала “Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији” и Милана Ст. Протића, историчара и функционера ДОС, “Изневерена револуција” дочекало је – ћутање. У уводу друге књиге “Лица и наличја – изневерена револуција 2”, Протић дословно пише: “Најзад, непријатно ме је изненадила чињеница да је неколико београдских издавача, супротно својој репутацији слободоумних, избегло да објави прву књигу ‘Изневерене револуције’. И поред свих разочарања, нисам очекивао да ће мој рукопис бити до те мере споран да га је требало заобићи. Порука ових књига је: Србијо, погледај себи у очи и буди искрена!”
Слично је прошло и откриће недавно преминулог Мирослава Савићевића, сарадника Балканолошког института САНУ, који је у британским архивама дошао до сета непознатих докумената о 27. марту, који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај. Само на први поглед, ова два открића за српску јавност немају никакве узајамне везе. Напротив, она потврђују смелу тезу о повезаности догађања 27. марта 1941. и 5. октобра 2000. године.
“Срби су поново пронашли своју душу” – узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта, негде око поднева, када му је посланик Кемпбел јавио да је пуч дефинитивно успео. То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године, Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: “Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.”
Нешто доцније, огласиће се и Вилијам Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (ЦИА), човек који ће се у јануару 1941. наћи у Београду и упознати кључне пучисте: “Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ми ту револуцију купили.”
У поверљивом писму агента СОЕ (управа за специјалне операције) Хјуа Далтона упућеном Винстону Черчилу пише: “Откако сам преузео СОЕ у Југославији, потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања.
”Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената о томе да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је победа, уз пуно шампањца и повике “Успели смо”. Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут Правде, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге, као Политика, узимале су апанажу у натури, односно у олову, без кога је био незамислив штампарски слог. На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб.
Шифровани телеграм посланика из Београда Кемпбела одаслат у Лондон 26. марта, говори о повезаности дипломата и пучиста: “На мој захтев, јутрос ми је уприличен разговор са генералом Симовићем (командантом Југословенског ратног ваздухопловства). Како је овај официр на челу организације која намерава да изведе државни удар…, они желе да одбаце пакт и садашњу владу. Они знају да ово скоро извесно значи рат и више воле ту могућност него наставак садашњом линијом…” Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик председника владе у Лондону Лидл Харт, који је написао: “Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је, иначе, црвена нит британске спољне политике.”
Шездесетак година касније историја ће се поновити. Припреме за оно што се догодило 5. октобра трајале су месецима. Још крајем 1999. године почели су све учесталији контакти српске опозиције са државницима кључних светских сила и оперативцима њихових служби. Суштина свих тих састанака била је иста – Слободан Милошевић мора да оде са власти. У НАТО бази у Берлину пада договор да се примени принцип Филипа Македонског, који је говорио да и најутврђенији град може да освоји само са једним магарцем натовареним златом. Српској опозицији је послата порука: Паре наше – посао ваш.
Велике суме новца поново улазе у Србију. Телеграфски речено, то изгледа овако: САД, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције… Би-Би-Си је омогућавао већи домет програма радија Б 92… Немачки Дојче веле помаже опозиционим листовима плаћајући папир и трошкове штампе. Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од стотина хиљада људи који су се тог дана слили у Београд није се тек тако пробудио и дошао на идеју да дође да демонстрира у престоници и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано.
Што се крај миленијума више ближио, расла је дилема – ко после Милошевића? Ангажована је агенција “Пен Скоун и Берланд”, која је саопштила песимистичке резултате. Кандидат који би могао да победи Милошевића морао је да има чисту прошлост, да никад није имао везе са режимом и парама из иностранства и да није учествовао у ситним гложењима са опозиционим лидерима. Ови услови искључивали су познате људе из опозиције. Неколико недеља касније, у Будимпешти, агенција је саопштила свог кандидата – Војислава Коштуницу.
Окружење око Зорана Ђинђића се на тај прeдлог разбеснело. Зоран је мало оћутао и затим рекао: “Воја може то да уради.” Прихватио је да се повуче корак назад, да би потом, као премијер, иступио два напред. Потрага за “краљем” започела је још крајем 1999, када је делегација опозиције отишла у Вашингтон. Милан Ст. Протић сведочи о вечери са Холбруком у књизи “Изневерена револуција”. “Завршно Холбруково слово било је у његовом стилу:
– Пошто је свако од вас изнео свој став, да вам кажем шта ја мислим. У Србији можете да победите само филипинском методом. Треба вам уједињена опозиција и једна личност као симбол отпора. Тамо је то била Кори Акино. А ко је ваша Кори Акино? Ђинђић се први јавио: – Седи поред вас, то је професор Аврамовић.
– Да – рече Холбрук злурадо – признајем, г. Аврамовић је бољи економиста од Кори Акино, али је она ипак мало лепша, признаћете.”
На једној вечери у Вашингтону, Протић је срео бившег амбасадора САД у Москви који му је рекао: “Могу да вам кажем да сам био у Москви све време, од ваших избора у септембру до петооктобарских догађаја. Мој посао је био да одржавам несметану координацију између нас и Руса поводом вашег случаја.”
Шта је, у ствари, била права позадина 5. октобра? Ако данас и није могуће открити све појединости, одређени закључци се, ипак, намећу, попут оног да 5. октобар није био истинска демократска револуција, већ проста смена на врху власти. И одлука у врху Војске Југославије, да се активно не укључи у гушење побуне 5. октобра, дошла је после контакта са Москвом, а иза свега тога стајали су Американци. Какав је био договор САД и Русије, засада можемо само да нагађамо…
ТОРБЕ ПУНЕ ПАРА
Британски амбасадор који је службовао у једној од држава у окружењу и посредно био укључен у акцију обарања Слободана Милошевића тврди да се врбовање одвијало на три начина: давањем помоћи одређеним медијима, подршком појединим опозиционим политичарима и тражењем инсајдера који желе да сарађују. Један од блиских оперативних сарадника покојног премијера Зорана Ђинђића сведочи да су неколико пута покушавали да уђу у траг количини новца утрошеног у припреми 5. октобра. И успели су да “дешифрују” трагове за 40 милиона долара. Оних двадесетак “расуло” се негде по Београду…
Извор Вечерње новости, 24. март 2019.
