И нашим путевима газдоваће странци

Премијер Александар Вучић недавно је зажалио што се он није први досетио да наше ауто-путеве понуди на концесију као што то покушавају да учине Хрвати. Због тешкоћа у отплати кредита влада те земље планира да стратешком партнеру понуди нешто више од хиљaду километара државних ауто-путева на концесију од 30 до 50 година. Концесионар би одржавао путеве и наплаћивао путарину, а држава би од уступања јавног добра могла да приходује између 2,4 и 3,2 милијарде евра.

– Наредне године на наплату долази 6,6 милијарди куна кредита (око 900 милиона евра), а ако не продамо ауто-путеве, тај трошак ће пасти на леђа грађана – образложио је Синиша Хајдаш Дончић, министар поморства, саобраћаја и инфраструктуре и додао да је дуг за аутопутеве четири милијарде евра, пренео је ХРТ.

Хрватска је готово целу земљу премрежила ауто-путевима или завршава преостале деонице на најдужем ауто-путу у тој земљи Далматина, потом на деловима према Црној Гори и Мађарској. Према неким проценама уложено је више од шест милијарди евра, али многи сматрају да им је то најважнији пројeкат од осaмостаљивања, „који је коштао, али и остао”. Противници „монетизације” ауто-путева указују да су они од стратешког интереса, да је давање у концесију „почетак друге приватизацијске пљачке”, и да постоје други модели за решење великих дугова насталих због узимања кредита за изградњу ауто-путева. Део јавности чак тражи да се о овоме расправља на референдуму.

И Србија из угла јавног дуга, који је премашио 22 милијарде евра, нема више простора за задуживање, тако да јој се у том финансијском теснацу концесије намећу као једно од најмање лоших решења.

Шта бисмо могли да понудимо приватном партнеру?

Најпре одржавање 667 километара изграђених ауто-путева. Од њих се годишње убира путарина од око 15 милијарди динара, што је недовољно за одржавање, а буџет „Путева Србије” сваке године је све тањи. На пример, 2010. године износио је 22, прошле 9,5, а ове око седам милијарди динара. Процењује се да је за редовно, зимско и периодично одржавање свих путева, укључујући ту и ауто-путеве, потребно око 42 милијарде динара.

Колико тачно вреде наши ауто-путеви није познато, али се на сајту „Путева Србије” може прочитати да путна мрежа Србије, коју чини око 16.700 километара државних путева вреди 4,2 милијарде евра.

Пошто је Србија претходних година градила ауто-путеве далеко споријим темпом, у просеку нешто мање од десет километара годишње, као једина реална могућност за завршетак инфраструктуре, јесу јавно приватна партнерства, односно концесије као њихов најпознатији модел. Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре расписало је тендер за деонице од Сурчина до Обреновца и од Чачка до Пожеге на „Коридору 11”. До краја године требало би да буде изабрана једна од две кинеске компаније које су прошле претквалификације за тај посао. Битка се води између компаније „Чајна роуд енд Бриџ корпорејшн”, која већ гради мост Земун–Борча и „Шандог Хај спид групе”, извођача радова на две деонице између Обреновца и Уба и Лајковца и Љига, финансиране кинеским кредитом.

Могућност давања концесије разматра се и за деоницу од Пожеге до границе са Црном Гором, потом за крак „Коридора 11” ка Румунији, али и за ауто-пут Појате–Прељина.

– Вредност започетих инфраструктурних пројеката је око три милијарде евра. Приоритет је да се ти пројекти реализују много брже и ефикасније. Имајући у виду (не)могућност задуживања државе, покушавамо да направимо оптималну меру између задуживања и концесионог модела финансирања, кажу у ресорном министарству.

Ипак, Србија до сада није имала добра искуства са оваквим партнерствима. Требало би подсетити да су четири концесије из области рударства на Црном врху неславно прошле, као и да смо због раскидаконцесионог уговора за изградњу аутопута Хоргош– Пожега завршили на арбитражи. Срећом одштету од 70 милиона евра нисмо морали да плаћамо, али јесмо морали да вратимо гаранцију од 10 милиона евра.

Слично је и у другим земљама.У Мађарској је рецимо својевремено због концесије пала влада и то све зато што саобраћај на ауто-путу није био толико густ колико је она гарантовала.

Те концесије су пропале зато што државе нису у преговорима испословале добре услове за себе. Као један од највећих проблема при уговарању јесте висина цене путарине и услова за њену промену. То је, како тврде стручњаци, нарочито изражено у земљама које имају високу инфлацију.

———————————————————–

Уговор за Коридор 11 почетком 2015.

Уговори о концесији за изградњу и управљање деоницама ауто-пута на Коридору 11 могли би да буду потписани почетком 2015. године, изјавила је министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Србије Зорана Михајловић.

Она је за агенцију Бета рекла да држава о тој концесији сада преговара с кинеским компанијама ЦРБЦ („China Road and Bridge Corporation”) и „Шандонг хај-спид” груп („Shandong High-speed Group”).

Михајловићева је рекла да се оквирно разговара о неколико модела концесије у којима су и могућност наплате путарине, давања могућности закупа земљишта поред пута или везивања за друге пројекте.

Као потенцијални пројекат за концесију, п навела је пут од Београда до Зрењанина, за који ће се радити детаљна студија изводљивости. „Најважнији пројекти су они који су већ у току. То се односи и на железницу и на путеве. ’Коридор 10’ мора да буде завршен како смо и рекли до 2016. године”, рекла је Михајловићева.