И Тито прошао Коминтернине полит-диверзантзске курсеве?

РИСИ ОБЈАВИО КЊИГУ НИКИТЕ БОНДАРЕВА „ЕНИГМА ТИТО. МОСКОВСКЕ ГОДИНЕ ЈОСИПА БРОЗА (1935-1937)” – трећи део

• Када су Тита први пут слали у ЦК партије, који је био у емиграцији, дали су му упутство: ако је у Бечу све у реду, треба да пошаљеш телеграм са било којим садржајем и да потпишеш „Тито“ – што ће значити да је све тип-топ, односно – „све је ОК“. Ако нешто није у реду, онда такође шаљеш телеграм са било којим садржајем, али са другим потписом. Тако он у телеграму из Беча по први пут користи псеудоним Тито и постаје – Тито
• Како се Тито појавио у Коминтерни такође није сасвим јасна прича. Њега су послали у Москву да студира на Комунистичком универзитету националних мањина запада при Коминтерни, али он није студирао ни дана
• Стигавши у Москву, одмах почиње да ради као службеник балканског секретаријата Коминтерне. Хајде, коначно, да отворено да кажемо: Коминтерна је од првих дана свог постојања била терористичка организација. Тито и сви људи који су били са њим за време рата, а затим у руководству Југославије, пролазили су обуку на војно-политичким курсевима Коминтерне 
• Њихов званични назив им је мењан неколико пута: Политички курсеви, Војно-политичка школа… Та школа је постојала од првих дана Коминтерне, још од времена војног комунизма. Незванично, те курсеве су називали „партизанском академијом Коминтерне“. Тамо су припремали комунисте – странце за партизанску борбу и диверзије. Листе полазника и предавача тих курсева – до данас носе ознаку „строго поверљиво“
• Имам доказе, истина  индиректне, да је те курсеве похађао и Тито. Стручњаци за Балкан углавном су припремани у Одеси, где нису сачуване никакве архиве. У Москви су били централни курсеви. Вероватно због свог претходног обавештајног искуства, Тито је тамо имао обуку и на тај начин је и доспео у централни „шаржер“

        РУСКИ институт за стратешка истраживања објавио је књигу доктора историјских наука Никите Бондарева „ЕНИГМА ТИТО. Московске године Јосипа Броза (1935-1937)“.

        Књига се бави, као што и њен наслов говори, двема годинама које су постале кључне у целом Титовом животу и политичкој делатности. Донеле су, поред осталог, Титове прве контакте са совјетском обавештајном службом, чијем расветљавању је посвећен добар део књиге.

        Бондарев се бави и Титовим личним животом у том кратком периоду и оцењује његово деловање у својству сарадника Коминтерне.

        Књига је написана на бази „уникалних руских и српских архивских материјала од којих се многи први пут публикују”.

        Бондарев, који је виши научни сарадник сектора за евроатлантска истраживања Руског института за стратешка истраживања, поводом изласка књиге из штампе дао је порталу СТОЛЕТИЕ обиман интервју који ФАКТИ објављују наставцима. У оригиналу је објављен под насловом: „Титов дух лута Балканом…“

        Ми кажемо „Тито“, а историји је он познат као Јосип Броз Тито, а у ствари је – Јосип Броз. Зашто – Тито? 

        – Постоје различита објашњења. Јесте, када се родио њега су назвали Јосип Броз, али никада није дао ваљано објашњење одакле му је име Тито. Постоји конспиролошко тумачење: он је увек волео оружје и у Коминтерни његов је псеудоним био Валтер (назив немачког пиштоља). А Тито – то је, наводно, од пиштоља ТТ. Али ја сам пронашао друго објашњење.  

        Када су Тита први пут слали у ЦК партије, који је био у емиграцији, људи који су га слали нису имали поверења у ЦК, и дали су му упутство: ако је у Бечу све у реду, треба да пошаљеш телеграм са било којим садржајем и да потпишеш „Тито“ – што ће значити да је све тип-топ или – односно „све је ОК“. Ако нешто није у реду онда такође шаљеш телеграм са било којим садржајем, али са другим потписом. И у телеграму из Беча он по први пут користи псеудоним Тито. Ето, таква једна занимљива анегдота… 

        А како се Тито одједном појавио у Коминтерни? 

        – То такође није сасвим јасна прича. Њега су послали у Москву да студира на Комунистичком универзитету националних мањина запада при Коминтерни, али он није студирао ни дана. Стигавши у Москву, одмах почиње да ради као службеник балканског секретаријата Коминтерне. Хајде, коначно, да отворено да кажемо: Коминтерна је од првих дана свог постојања била терористичка организација. Тито и сви људи који су били са њим за време рата, а затим у руководству Југославије, пролазили су обуку на војно-политичким курсевима Коминтерне. 

        Њихов званични назив је мењан неколико пута: Политички курсеви, Војно-политичка школа… Та школа је постојала од првих дана Коминтерне, још од времена војног комунизма. Незванично, те курсеве су називали „партизанском академијом Коминтерне“. Тамо су припремали комунисте – странце за партизанску борбу и диверзије. Листе полазника и предавача тих курсева су до дан данас под ознаком „строго поверљиво“, али наставни програм је објављен. За тактику општевојних активности издвајало се 20 наставних часова, за тактику партизанских активности, коју су називали „партизанка“ – 30 часова. Познато је да су на железничком полигону у месту Шербинка учили да изводе саботаже на возовима.   

        Објављена су документа која не остављају никакву сумњу да се Коминтерна бавила обуком терориста. У принципу, ова чињеница се данас и не оспорава.

        Имам доказе, истина  индиректне,  да је те курсеве похађао и Тито. Стручњаци за Балкан углавном су припремани у Одеси, где нису сачуване никакве архиве. У Москви су били централни курсеви. Вероватно због свог претходног обавештајног искуства, Тито је тамо имао обуку и на тај начин је и доспео у централни „шаржер“.  

        Ускоро ће бити објављена моја књига „Титове московске године“ у којој о свему томе пишем, али сада желим да дам одговор на питање – како је било могуће да се тако брзо организује толико моћни партизански покрет у Југославији?

        Доста људи је прошло партизанске универзитете за време грађанског рата у Шпанији. Други су прошли одговарајуће припреме у Совјетском Савезу. Генерално, били су спремни и политички кадрови „средње карике“, а плус – још неколико десетина хиљада комуниста се вратило у Југославију након грађанског рата у Русији – е, они су дигли народне масе на борбу против фашизма.  

        Против Немаца и четници ратовали…

        – Четници су трагична прича. У Југославији је, упоредо са Другим светским ратом, трајао и грађански рат – између партизана Тита и четника, који су били усмерени на краљевску владу у избеглиштву и то су углавном били Срби. Треба напоменути да је пре почетка новембра 1941. између НОАЈ и четника Драже Михаиловића био закључен неутралитет, вођени су преговори између Тита и вође четничких одреда о могућности заједничких акција против окупатора. Али, ти преговори нису донели резултат и односи партизана и четника прешли су у сферу оружаних борби.   

        Црвена армија и совјетско руководство су се понашали чудно. Испочетка није постојао никакв античетнички набој. Четници су по градовима бацали летке: „Живео краљ Петар! Живео генералисимус Стаљин! Живео Совјетски Савез!“. Чак су изведене и неке заједничке војне акције, неколико градова је било освојено заједничким снагама. Затим се у те односе нагло убацује Тито са својим партизанима и говори: они су монархисти, помагачи фашиста, вешали су партизане. Другим речима, Тито је све чинио како би забио клин, склонио политичку конкуренцију. И, успео је у томе.  

        Трајала је борба за власт?

        – Тито је хтео да влада сам. При чему, како је то било у читавој Европи, након ослобођења је у прву владу народног поверења ушао министар из краљевске емигрантске владе, неколико старих социјалиста из времена пре рата… Компромисне фигуре. Затим су одржани изборе на којима је са тријумфално победио Тито, Наравно, тада су сви те краљевски министри и стари социјалисти били одгурнули што даље. Била је формирана чисто комунистичка влада. Генерално, догађаји су се одвијали по истом сценарију као и у Чехословачкој, у Пољској и сл.  

        Тито је 1943. постао маршал, верујем, не без сагласности Москве?

        Тито је многа питања решавао сам, наравно не глобална. Али, да тако кажем, у ситницама је од почетка дозвољавао себи да доноси одлуке самостално, не обазирући се на Стаљина, мада је у Загребу била стална радиовеза, преко које се одржавао врло добар контакт са Москвом. А додела звања маршала била је представљена на следећи начин: народне масе су замолиле Тита да буде маршал – то је, ето, воља народа и Тито је пристао. У принципу, тако је и било.  

        Априла 1945., месец дана пре победе, Јосип Броз Тито је званично посетио Москву.  Маршалу Југославије тада је била указана иста част као Шарлу де Голу и Едварду Бенешу за време њихових посета СССР. Исте године , 9. Септембра, Тито је као први странац био награђен високим совјетским војним орденом „Победа“. Узгред, Генерални секретар ЦК КПЈ Тито је постао уз сагласност Москве. За живота Стаљина, вођа југословенских комуниста посетио је Москву још два пута…

        (следи наставак)

Факти