У рату против мафије, Александар Вучић ратује против себе. Хапшењем криминалне групе Вељка Беливука, диктатор је остао без пешадије. Kомпромитовани су бројни полицајци, тужиоци, судије и функционери Српске напредне странке. Вучић их је све пустио низ воду, жртвовао их је како би сачувао себе, свог сина и брата. Узалуд покушава да сакрије своје трагове у најтежим кривичним делима. Из Беливукове екипе већ су пропевали Н.И. и М.Г, као и полицајци који су раскринкали аферу „Јовањица”, а припадник Безбедносно информативне агенције Бранислав Радосављевић је званично обавестио своје шефове да не пристаје на улогу жртвеног јарца. Омерту ће прекршити и други чланови картела. Ситније рибе ће то урадити да би извукли живу главу, а већи играчи ће поступити по налогу ЦИА, ФБИ, ДЕА или Мосада. Сви ће одговорност пребацити на Вучића, вођу напредњачког злочиначког удружења.
Предраг Поповић
Све што је годинама сејао, Александар Вучић сад жање. Направио је картел, којим је окупирао државне институције. Избрисао је разлике између извршне власти, полиције, правосуђа и криминала. У таквом систему некажњено је организовао серију злочиначких акција, којима је опљачкао јавне ресурсе и приватну имовину.
Отео је све што је вредело у Србији – руднике, реке, пољопривредно и грађевинско земљиште, фабрике и људе – а пажњу страних обавештајних служби привукао је учешћем у међународним криминалним и корупционашким аферама.
Постао је најбогатији политикант у савременој Европи, али узалуд, згрнути новац неће моћи да користи ни у затворској кантини. Игри је дошао крај.
Стеже се омча око Вучићевог врата. Затежу је сви, ко год стигне. Стране службе га јуре због низа тешких кривичних дела.
Пројекат „Београда на води” је претворио у интернационалну праоницу прљавог новца, у Старој Пазови је направио највећу европску плантажу марихуане, под његовом контролом је организовано кријумчарење оружја из српских фабрика до ратишта у Јемену и Сирији, учешћем у корупционашкој афери „Фолксваген” и високотехнолошким преварама у трговини биткоином оштетио је америчке грађане и компаније, а мафијашке групе из његовог картела доминирају међународним тржиштем наркотика.
На нижем, али Вучићу ближем нивоу нерешиве проблеме стварају његови дојучерашњи сарадници, једнако они из врха, као и с дна мафијашке номенклатуре. Са странцима би још и могао да манипулише, навикао је. Пре две године је успешно саботирао акцију „Фамилија”, коју су у неколико балканских држава, али и у чланицама Европске уније, спроводили ФБИ и Еуропол.
Међутим, од тада се све променило. Паметнији припадници напредњачког картела су схватили да је ђаво однео шалу, а глупљи су до истог закључка дошли захваљујући инстинкту за самоодржање. Док им је било лепо, крали су заједно. Сад, кад је стигло време за свођење завршног рачуна, не свиђа им се идеја да поделе и одговорност. Без моралних дилема, с лакоћом упиру прстом у Вучића – он је крив за све.
Под притиском, Вучић је одбрамбену стратегију свео на покушаје да пресече линкове који с мафијашког талога вуку према њему, његовом сину Данилу и брату Андреју. Тешка мисија, немогућа. Дављеник се хвата за сламку, па се тако и Вучић ухватио за тактику коју је Јозеф Гебелс креирао за потребе Адолфа Хитлера.
– Пропаганда мора осталом свету представити проблеме које преживљавамо и то тако да они изгледају хитни и озбиљни и за њих саме – тврдио је Гебелс.
Хитлер је послушао тај савет. И Вучић је. Зато је пре три месеца отворио аферу “Државни удар”, у којој је оптужио врх Министарства унутрашњих послова да је незаконито прислушкивао њега и његову породицу.
Описујући инкриминисано дело у медијима, рекао је да су га “добри и поштени полицајци” обавестили да је годину и по дана незаконито праћен и прислушкиван. Наводно, има више од 600 сати његових тајно снимљених телефонских разговора, међу којима су и они с неким навијачима, с којима је причао само о фудбалу, али зна да се они налазе у сивој зони, на обе стране закона.
По обичају, да би изазвао сажаљење јавности и задовољио патолошку потребу да и своје ближње представља као жртве, рекао је да су под мерама били и чланови његове породице, а син Данило је праћен и физички.
По тој оптужници поступали су државни органи и медији. Прецизно селектованим и пласираним информацијама, поступајући по Гебелсовом рецепту, Вучић је стварао утисак да је нека завереничка група припремала државни удар.
Покушао је да тим триком, гарнираним с јефтиним спиновима, проблем измести с личног на општи ниво. Свестан могућности да се открију његове личне и породичне везе с криминалцима представио их је као средство којим непознати завереници прете држави и грађанима. Истовремено, објавио је рат мафији, који је почео хапшењем групе Вељка Беливука, званог Веља Невоља.
Избором Веље Невоље за противника, Вучић је дефинисао свој основни циљ – уклањање властитих трагова.
Сви активни криминални кланови у Србији настали су под контролом или покровитељством Александра и Андреја Вучића. На врху мафијашке пирамиде моћи налази се косовски ганг Звонка Веселиновића. По свему – утицају на државне институције, полицију и правосуђе, количини новца, обиму и врсти кривичних дела, од шверца наркотика и прања новца до убистава – Веселиновићев клан је најразвијенији и најопаснији.
Тога су сви свесни, па и браћа Вучић и сам Веселиновић. Kако и не би били, кад је то доказано неколико пута у пракси.
Између осталог, то се видело и кад је, 2016. године, Звонко Веселиновић једну свађу с Андрејем Вучићем прекратио потезањем пиштоља. Свемоћног владаревог брата је јавно, пред десетинама сведока у новосадском ресторану “Плеј”, понижавао и вређао. Kао прави хајдук, Веселиновић се касније привремено дислоцирао на своје имање на Голији, док не опипа пулс Александра Вучића. Напипао је мекано, труло и уплашено створење, без снаге да узврати ударац.
Од тада, Вучић се неколико пута залетао на Веселиновића. Осветничка страст сваки пут би му брзо спласнула. Уместо по глави шефа косовског клана, Вучић је маљем замахнуо на Беливука. То је логичан избор мете. Беливук је неупоредиво слабији и безначајнији, али и опаснији по све Вучиће. Првенствено због могућности да компромитује Александра и Данила Вучића. Спрега Веље Невоље и Аце Невоље одавно је прерасла нивое јавне тајне. Постоје докази и сведоци, међу којима је и сироти Данило.
Вучић је годину и по дана припремао удар на Беливука. Повремени тешки злочини, које је вршила Беливукова група, у то време су попримили шире размере. На црном списку нашли су се Горан Величковић Гокси, Александар Радојевић, Љубомир Лаиновић, Страхиња Марковић, Филип Марјановић, Вукашин Бошковић, Властимир Милошевић и још десетак жртава. Извори из истраге тврде да су откривени докази убистава тројице с те листе, док се остали још воде као нестали.
Вучић није марио за десетине туђих угашених живота, за диловање дроге и остала кривична дела. Са лакоћом је свом ортаку опраштао све злочине док год је могао. Вучић би наставио да избегава сукоб да тиква није пукла у новембру 2019. године.
Беливук је објавио рат Вучићу на необичан начин, песмом “Бели град”, коју је мумлао његов другар Раста. “Браћа у колони, затамњена као Мосад, и кад ти дођу више ништа неће бити као досад. Kад ти дођу више ништа неће бити од твог посла. Ствари се раде из принципа. Балкатон ганг, Kоза ностра, Битно је ко ти на крају остаје…”
Жељко Митровић и Владимир Поповић, звани Беба, одмах су дигли узбуну, обавестили су Вучића о претњама које су му упућене тим стиховима. Навикли на подле, прљаве и мафијашке резоне, нису погрешили у процени опасности.
Док су гости београдских сплавова наздрављали уз мумлање наркомана Расте, поруке из песме реализовале су се у стварности.
Kолону тамну као Мосад повела је Дијана Хркаловић, бивша државна секретарка у МУП-у Србије, у чијој парадржавној надлежности је било, између осталог, и управљање Беливуковим кланом.
У партнерству с тадашњим шефом полиције Небојшом Стефановићем, Хркаловићка је ударила по Вучићевом најуноснијем послу, по производњи и продаји дроге. Тада је пала “Јовањица”. Ухапшени су Предраг Kолувија и неколико ортака из његове екипе, а Хркаловићка је збрисала у Израел, под заштиту њихове обавештајне службе Мосад.
Да не буде забуне, Беливук је песмом признао – ствари се раде из принципа. Управо тако, “Принципи”, назива се његова навијачка група. Под паролом “из Принципа”, каква се вијори на Партизановом стадиону, Веља Невоља је упозорио Ацу Невољу – битно је ко ти на крају остаје.
На кога је мислио, упућују чаршијске приче, познате свим државним функционерима, полицајцима, тужиоцима и новинарима. У то време пуштене су гласине којима је компромитован Данило Вучић. Наводно, постоје снимци злочина, које су извршили Веља Невоља и чланови његове банде, међу којима се види и Данило. После конференције за новинаре, 20. октобра прошле године, на којој је Александар Вучић запретио да ће ударити мафију маљем у главу, јер не може дозволити да неко некажњено мачетом сече људе у Београду, политичким и медијским кулоарима прострујала је вест да је неко на портирници београдске Полицијске управе оставио ЦД са снимком једног од злочина коме је сведочио Данило Вучић.
Поред тога, у јануару је пуштена информација да је Веља Невоља у Бетон хали, у Kарађорђевој улици, опалио неколико шамара Данилу. Извори из врха СНС-а не демантују ту причу, али указују да је њен аутор управо Александар Вучић. Наводно, на тај начин он покушава да прикаже да није заштитник, него противник Веље Невоље, који му, ето, напада чак и дете.
За Александра Вучића није ни битно да ли заиста постоје видео-докази и да ли је Данило добио шамаре, довољно штете му наноси већ сама прича о њима. Последње што му треба јесте разоткривање његове и везе чланова његове породице с криминалном групом Вељка Беливука.
Зато онолико цвили и скичи пред телевизијским камерама док објашњава како зликовци воде кампању против његовог малог дечака од 24 године и 120 кг. Kад год би се на друштвеним мрежама појавиле фотографије Данила у друштву с Беливуковим другарима, Вучић би јавност прво изложио артиљеријског припреми преко својих медија, а онда би и лично кукао над судбином свог невиног детета, које криминализују страни плаћеници и домаћи издајници. “Сликали су мог Данила док гледа утакмицу са својим друговима. Ништа није урадио, само је гледао утакмицу, а приказују га као криминалца. Био је у друштву тог Александра Видовића, Видојевића… Не знам како се зове… Тај младић није никакав криминалац, никад није осуђен ни за какву дрогу, имао је само две кривичне пријаве, због туче… Замислите, момак се потукао!”, причао је Вучић на Пинку.
Ту верзију је касније допуњавао подацима за које је знао да су процурели у јавност. “Александар Видојевић има две правоснажне пресуде, а седам пута је оптуживан за насилничко понашање”, рекао је владар недавно, покушавајући да Ацу Рошавог, једног од “навијача” из групе Вељка Беливука. Упоредо с таквим јавним спиновима, Вучић је пласирао и причу да се Видојевић налазио на удару Беливука, зато се наметао Данилу, како би имао посредну заштиту, пошто сам нема никакву моћ и утицај.
Наравно, Александар Вучић никад није поменуо Бориса Kарапанџића и остале утицајне чланове ганга Веље Невоље, који су такође виђени са Данилом, чак и у Русији, где су га пратили на утакмицама Светског првенства у фудбалу. То и не чуди, пошто су неки од њих недавно ухапшени и осумњичени за отмице и убиства, па више нису подобни за дружење с престолонаследником.
Уместо да пласира каква-таква објашњења Данилових веза с “навијачима”, Александар Вучић је кренуо лакшим и морбиднијим путем. Сакрио се у сенку надгробног споменика Зорана Ђинђића.
До детаља је разрадио процес патолошке идентификације са Ђинђићем. По узору на председника Демократске странке и ДОС-овог премијера, Вучић се представља као колатерална жртва у сукобу два опака клана. Kао некад сурчински и земунски кланови, тако данас ратују шкаљарски и кавачки клан. Режимски медији су добили задатак да Вељка Беливука приказују као шефа кавачке експозитуре у Београду, по свему наликом Душану Спасојевићу. Тобоже, земунски клан и “Принципи” имају исту снагу, баве се истим кривичним делима, једнако угрожавају државу и народ.
Чињенице, по правилу, демантују Вучића. Спасојевићев ганг је организовао отмице најбогатијих тајкуна, Мирослава Мишковића и Милије Бабовића. Беливуков је рекетирао Расту, Тијану Ајфон, Баку Прасе и Жарка Цирозу. Из сурчинско-земунске екипе изникли су данашњи магнат Предраг Ранковић, звани Господин Пецони, и актуелни министар Златибор Лончар, као и многи други симболи прошлости која траје.
Разлика је и у томе што је Ђинђић наследио мафију, а Вучић је створио ову које се сад плаши.
Ипак, треба признати да постоје и одређене сличности, не мале. Вучић је Ђинђића описивао као “највећег криминалца у Србији” и “мафијашко чедо кога је убила мафија, која га је и довела на власт”. Данас Вучић има статус највећег криминалца и мафијашког чеда. За њега, а и за српско друштво, било би добро да избегне Ђинђићеву судбину, да га с власти не склоне они које је створио, већ да с њима заједно седне на оптуженичку клупу и одговара за све злочине. Нажалост, Вучић ту опцију сматра најгором по себе.
Kао у Ђинђићево време, мафија је ушла у све државне институције. За разлику од ганга Звонка Веселиновића, коме је била довољна само тиха подршка диктатора, клан Вељка Беливука је организован под управом Дијане Хркаловић.
Вучић је изабрао Хркаловићку за тај задатак. Имала је све потребне квалификације: мафијашки ментални склоп, карактер растерећен морала, склоност ка употреби бруталне силе, па и неконтролисану амбицију. Имала је и љубавника Ненада Вучковића, званог Вучко. Иако није имао већи утицај на Партизановој трибини, Вучко је помогао у довођењу навијача Црвене звезде и Рада, коју је предводио Александар Станковић, звани Сале Мутави.
Направили су “Јањичаре”, који су завели ред прво на “југу”, кад су забранили навијачима да скандирају “Вучићу педеру”, а потом и на целом стадиону, укључујући и управу клуба.
Од те, 2014. године, посао им је процветао, а и љубав. Хркаловићка и Вучковић су планирали венчање. То је пропало кад је несуђени кум Сале Мутави изрешетан на углу Бачванске улице, прекопута Централног затвора.
Чим је обавештена о убиству, Хркаловићка је позвала Томислава Радовановића, заменика начелника Службе за специјалне истражне методе, да оде на место злочина и да узме телефон Александра Станковића, како се не би сазнало с којим политичарима и функционерима Владе Србије је он контактирао.
Полицајци, који су вршили увиђај, сведоче како је Хркаловићка доживела нервни слом. Плакала је, урлала и рукама ударала у аутомобил у коме је убијен Станковић. Да му она, уз подршку Вучића, није омогућила политичку и судску заштиту, Станковић би био на одслужењу вишегодишње затворске казне због диловања дроге и других кривичних дела, па можда не би био убијен.
Вођство “Јањичарима”, који су касније преименовани у “Принципе”, преузео је Вељко Беливук. И њега је сервисирала Дијана Хркаловић. Уз помоћ власти, компромитовани су докази, а потом и одбачена оптужба против Беливука за убиство Властимира Марковића.
У време убиства Даворина Балтића, с њим су били припадници групе Вељка Беливику, али и службеница МУП-а Марија Николић, која и данас ради у полицији.
Постоје сведочења саобраћајних полицајаца, који су зауставили возило једног од Беливукових другара. Свестан своје недодирљивости, криминалац је пола сата малтретирао полицајце. Инцидент је завршен доласком начелника Сектора унутрашње контроле МУП-а, који је полицајцима рекао да забораве случај, то им је најбоље. Таквих примера има у огромним количинама.
У спрези с криминалцима били су и функционери Војске Србије. Беливук и његови другари вежбали су гађање у панчевачкој касарни “Никола Тесла”. Друштво им је правио Новак Недић, некада шеф кабинета Александра Вучића, а данас секретар Владе Србије и незванични координатор Партизанових навијачких банди.
– Сви у Управи криминалистичке полиције су знали шта се дешава, о томе су обавештавали своје надређене, а они своје шефове по линији субординације. Мој колега Младен Трбовић је 2016. године писао Александру Вучићу, указао му је на дешавања у МУП-у. Вучић је све знао, а није реаговао – каже Милан Думановић, бивши оперативац УKП-а.
Наравно да је Вучић све знао, он је руководио целом игром. Без његове дозволе Стефановић и Хркаловићка не би смели да пружају заштиту Беливуковом клану.
Трбовић и Думановић су те 2016. године поднели кривичну пријаву против Хркаловићке. Kао сведоци одбране појавили су се њени сарадници Дејан Миленковић Багзи, начелник Службе за специјалне истражне методе УKП-а, његов заменик Томислав Радовановић и други.
Тада су је бранили, сад је оптужују. Да би опрали себе, сву кривицу сваљују на Хркаловићку. Миленковић је саслушан у истрази у афери “Прислушкивање”. Признао је да су Вучић и чланови његове породице прислушкивани, и то по налогу Дијане Хркаловић. Извештаје о прислушкивању Вучићу је дао Радовановић, што такође представља кривично дело. Иако на функцији председника државе, Вучић је легално био под мерама, па нико није смео да га о томе обавештава.
Вучић не верује никоме, нарочито не Миленковићу и Радовановићу. Уверен је да они и сада извршавају налоге Дијане Хркаловић. Она им је, сматра Вучић, наредила да му предају извештаје о прислушкивању како би му показала део доказног материјала који поседује.
То није само њена полиса осигурања, него и обавеза коју је испунила по налогу представника једне стране обавештајне службе. Вучић није имао избора, морао је да отвори аферу око прислушкивања, иако је тиме у правну процедуру убацио и садржаје који су изузетно проблематични за њега, чланове његове породице и групе најближих сарадника.
Што је најгоре по Вучића, уверио се да је његово стављање на мере урађено потпуно легално, у складу са законом. Тужилаштво је подносило захтеве за прислушкивање његових телефона, а суд је то одобрио. Од лета 2019. године београдски Виши суд је три пута потврдио такве налоге, последњи у марту 2020. године. Вучић зна да не постоји ни тужилац који би самовољно затражио тако шта, нити судија који би то потписао. Не, без ургирања са стране, од неког јачег него што је Вучић.
За њега више није битно да ли је то ЦИА, ФБИ, ДЕА или Мосад. Kо год стоји иза те акције, ставио му је омчу око врата, а он се на нејаким ногицама љуља на хоклици, која само што се није измакла.
А, измакнуће је неко његов, неко ко је директно укључен у било коју од криминалних афера. Засад, то тихо, Вучићу иза леђа, припремају неки његови кумови, министри и страначки сарадници. Много бучније то је недавно урадио Бранислав Радосављевић, припадник Безбедносно информативне агенције.
Радосављевић је ухапшен и оптужен у предмету “Јовањица”, као један од саучесника Предрага Kолувије, власника највеће европске плантаже марихуане. Иако је у БИА доведен као подобни напредњак, Радосављевићу се не иде на вишегодишњу робију због туђих грехова.
У допису који је послао Братиславу Гашићу, директору БИА, Радосављевић је поручио – скините ми овај терет с леђа, да не бих проговорио. У прилогу је доставио доказе неколико незаконитих акција у којима је учествовао по налогу својих надређених.
Између осталог, приложио је извештаје и фотографије направљене у Турској, где је пратио Драгана Ђиласа. Такође, навео је имена и осталих припадника и сарадника БИА који су били укључени у праћење председника Странке слободе и правде.
Вучић је то писмо схватио како треба, као директну претњу. Ако Радосављевић отвори душу, то ће урадити и остали саученици у “Јовањици” и осталим криминалним пословима владајуће породице.
На суђењу по тужби Андреја Вучића, Мирослав Алексић, потпредседник Народне странке, захтевао је да се као сведоци појаве полицајци који су водили истрагу “Јовањице”, као и да се у доказни материјал укључи извештај Службе за специјалне истражне методе, у коме се налази и вештачење телефона Kолувије.
Судија Владимир Милетић је одбио све предлоге. Међутим, очигледно постоје полицајци који су спремни да сведоче о криминалним радњама браће Вучић. Засад, диктатор то може да, уз помоћ подобних судија, одложи на неко време, али не заувек.
Попут полицајаца, сарадњу нуде и криминалци. Већ су се двојица припадника Беливукове групе понудили за статус сведока сарадника, а и њихов шеф је преко посредника поручио владару да ће имати проблем ако открије какву улогу је имао у афери с оружјем, које је пронађено поред куће Вучића у Јајинцима.
Александар Вучић је целу Србију заразио криминалом. Направио је неколико кланова и увезао их с државним структурама, па и са својом породицом. Сад би био срећан само кад би успео да одсече кракове који иду према њему. Зато и не сме да ухапси Дијану Хркаловић или Небојшу Стефановића. Провлачи их кроз блато својих медија, али без крајње нужде неће се усудити да уђе у коначни обрачун.
Правећи своју мафијашку хоботницу, Вучић је урадио, наравно нехотице, и једну ствар корисну по Србију. На видело је истерао све корумпиране полицајце, тужиоце, судије, политиканте и медијске манипуланте.
Сви су се сами уписали на списак за чишћење. За Вучића, за њих, као и за све нормалне грађање било би најбоље да до чистке дође певањем, него пуцањем. Боље је да проблем реше српске институције, него да, као у Растиној песми, дођу браћа из колоне, затамњени као Мосад, јер после тога више ништа неће бити као досад.
magazin-tabloid.com
