Велики део страних директних инвестиција у европским земљама у транзицији у ствари представљао багателну куповину имовине у приватизацији, а та средства нису отишла у фиксне инвестиције већ у потрошњу и увоз. Управо то представља јаку везу између прилива СДИ и огромних дефицита текућег рачуна, написао је Јоже Менцингер
Економска политика Србије, али и великог броја других земаља у развоју, у претходној деценији заснивала се на привлачењу страних инвестиција по цену уступака свих врста према страним, пре свега западним компанијама.
Инвестиције су, без сумње, од великог значаја за сваку привреду као генератори привредног раста и запослености, али за ове земље карактеристично је фокусирање пре свега на стране инвестиције, па чак и по цену сузбијања развоја домаћих компанија.
Од почетка светске економске кризе 2008. године конкуренција међу земљама у развоју за страним инвеститорима се заоштрила, власти су се трудиле да понуде што повољнији амбијент, бесплатно земљиште, ослобађање од пореза, па чак и директно плаћање страним компанијама из државних буџета.
Страним инвеститорима исплаћено 224 милиона евра
У предизборној кампањи бивши председник Србије Борис Тадић изјавио је нешто што добро представља ову политику.
“Довођење инвеститора је резултирало отварањем 200.000 нових радних места, које је нажалост пратио губитак 400.000 радних места услед кризе, што је велики проблем са којим се суочавамо данас”, казао је Тадић на ТВ Прва 16. априла ове године.
Тако се у Србији, упоредо са смањењем индустријске производње, повећањем незапослености и све већим буџетским дефицитима, страним инвеститорима плаћа од 4.000 до 10.000 евра по запосленом, па у неким случајевима те компаније фактички добијају бесплатну радну снагу у наредних четири, пет година.
Према подацима СИЕПА-е до сада је исплаћено страним инвеститорима 224 милиона евра или у просеку 4.265 евра по новоотвореном радном месту.
Иако стране директне инвестиције имају добре стране, попут доприноса расту БДП-а, доласка нових технологија и јачања конкуренције на локалном тржишту, мане страног капитала се занемарују, па чак ни не спомињу у јавности. А баш откако је почела криза те мане се показују, најчешће кроз извлачење капитала у матицу, односно репатријацију профита. Тако је, према подацима НБС, у прва три месеца ове године нето одлив по основу инвестиција из Србије износио 275,5 милиона евра. У земљу је ушло 119 милиона евра, а изашло чак 495 милиона за само три месеца. Највећи одлив забележен је у Грчку 361,5 милиона и у Данску 122 милиона евра.
Опасности од страних инвестиција
Ипак, ово није ништа ново и већ се догађало у земљама Источне Европе које су ушле у ЕУ 2004. године. Јоже Манцингер, чувени словеначки економиста и креатор словеначке постепене транзиције, још 2008. године написао је рад Зависност од СДИ и биланс текућег рачуна у ком је указао на све опасности које са собом носи ослањање искључиво на стране инвестиције.
“Капитални одливи кроз рачун инвестиција у новопримељним чланицама ЕУ су рапидно порасли. Стопе повраћаја на СДИ су два пута веће од стопа поврата на портфолио инвестиције и три пута веће од повраћаја кредита. Посредни ефекти имају умерено јаке директне ефекте али не могу да премаше структурне дефиците текућег рачуна узрокованих транзицијом. Главни проблем може се појавити као последица зависности од СДИ. Прво, одливи капитала убрзани шансама мултинационланих компанија да преместе производњу у земље са још јефтинијом радном снагом, могу постати већи од прилива. Друго, изненадни прекид прилива СДИ може резултовати у кризи валутног курса”, наводи Менцингер у свом раду ставове који могу да се примене на случај Србије неколико година касније.
У 2011. години одлив СДИ из земаља у транзицији Југоисточне Европе и Заједнице независних држава повећан је за 19 одсто и достигао је историјски рекорд од 73 милијарде долара.
Менцингер указује да је велики део страних директних инвестиција у европским земљама у транзицији у ствари представљао багателну куповину имовине у приватизацији, а та средства нису отишла у фиксне инвестиције већ у потрошњу и увоз. Управо то представља јаку везу између прилива СДИ и огромних дефицита текућег рачуна.
Подсећања ради, дефицит текућег рачуна у Србији у предкризној 2008. години износио је 24 одсто БДП-а, што значи да смо трошили за четвртину више него што смо производили.
Слепа улица
Проблем са СДИ је и што је њихов највећи део завршио у привредним секторима који не стварају разменљива добра већ су усмерени на освајање локалних тржишта. То су финансијски сектор, малопродајни трговински ланци и телекомуникације.
“Нема сумње да аквизиција локалне компаније од стране мултинационалке повећава њену ефикасност, али често користи од веће продуктивности нема за земљу домаћина, већ само за мултинационалну компанију. Уз то, кроз трансферне цене МНК избегавају или смањују плаћање пореза у тој земљи”, објашњава Менцингер.
Он доводи у сумњу и једну од највећих предности СДИ према увреженом мишљењу економиста. Наиме сматра се да стране компаније доносе већу конкуренцију у земљу, али словеначки стручњак тврди да СДИ исто тако “могу и да смање конкуренцију и у слабим транзиционим земљама успоставе јак монополски положај који спречава појаву домаћих компанија”.
Такође, Менцингер тврди и да иако СДИ доприносе расту бруто домаћег производа, то не значи да доприносе и расту бруто националног производа, или другим речима створено богатство не остаје у земљи и не користи њеним грађанима.
“Нема разлога да се СДИ сматрају “даром са неба” који је незаменљив у доприносу економском расту земљи домаћину. Тако може бити, али и не мора. Иако СДИ доприносе расту БДП-а, то не значи аутоматски да доприноси и расту БНП-а”, закључује Менцингер.
Неки други аутори упозоравају и на “клопку средње развијености” у коју стране инвестиције воде земље у транзицији. Економиста Небојша Катић (хттп://нкатиц.wордпресс.цом/2012/04/24/стране-инвестиције-и-клопка-средње-развијености/#цомментс) објашњава да је “то је модел слепе улице у коме се после периода краћег и динамичног раста, улази у стање стагнације из кога се више не може утећи. Запосленост је релативно висока, али су плате и животни стандард на трајно ниском нивоу”.
Замке страних инвеститора
Два су основна разлога зашто инвеститори улажу у неразвијене земље, а то је да би заузели ново тржиште и због јефтине радне снаге.
“Инвеститори долазе како би успоставили контролу на новом тржишту, уклонили домаћу конкуренцију или спречили њен раст и развој. Домаће тржиште и његов профитни потенцијал су основни мотив ових инвестиција. Да би се тржиште експлоатисало и контролисало, на њему се мора бити физички присутан. Банке, пиваре, цементаре, телефонија, трговински продајни ланци на пример, илустрација су таквих инвестиција. Оне се реализују јефтином или релативно јефтином куповином локалних компанија. Будући да је пословна инфраструктура већ ту, додатна улагања нису превише велика. Ове инвестиције у правилу не повећавају запосленост, напротив, али у првом кораку подижу стандард и квалитет производа и услуга. У другом кораку и поступно, повећавају се цене. Како је тржиште контролисано, монополизовано или картелизовано, страни инвеститор може запослене добро платити, поготово у поређењу са примањима у остатку привреде. Терет добрих плата се овде лако преваљује на потрошаче, па солидне плате не угрожавају планирани профит инвеститора”, описује Катић.
Он истиче да је тржиште тако трајно освојено, а након првих година у којима су плате запослених у овим компанијама високе, оне почињу да стагнирају или опадају, а сав раст продуктивности одлази у профит власника.
“Други разлог за инвестирање у транзициону земљу више је везан за јефтину радну снагу, повољан порески систем и повластице које држава даје странцима – директна новчана давања, бесплатно земљиште, повлашћене цене енергената, слабија еколошка заштита… Укратко, сви директни и индиректни трошкови пословања су знатно нижи него у развијеним земљама, или у земљама које се убрзано развијају, а својим развојем саме управљају. Ова врста инвестиција је најчешће окренута извозу и државе их радо стимулишу. Обично је реч о новим погонима, па запосленост расте и ефекти оваквих инвестиција су јасно и брзо видљиви”, истиче овај консултант кои ради у Лондону.
На овај начин, земља из сиромаштва прелази у средње развијену земљу, али ту заувек остаје, јер су “сви кључни сегменти економије су у страним рукама, а наспрам моћних странаца стоји мала, слаба, корумпирана и пасивна држава”.
Ову клопку приметила је и Светска банка у свом извештају Кина 2030. где је приказано да је од 1960. до 2008. године само 13 земаља успело да измакне замци средње развијености, док је три четвртине и даље у зони ниске или средње развијености и након скоро 50 година.
Рекет добротворима
Данијел Цвјетићанин, професор универзитета Сингидунум такође указује на мањкавости страних инвестиција, иако оне имају и своје предности.
„Без инвестирања нема развоја, а без штедње, то јест одрицања од потрошње, није могуће инвестирати. Сиромашне земље морају да рачунају на туђу штедњу и инвестиције, на улагања из иностранства, пошто саме не могу да уштеде довољно.
Невоља је што под страним директним страним инвестицијама статистика подразумева не само страна улагања у нова предузећа и пословне подухвате (нове инвестиције), него и куповину имовине већ постојећих предузећа у нашој земљи. Свакоме је јасно да између ове две врсте инвестиција постоје огромне разлике. Док прве повећавају производњу и запосленост, друге могу (али и не морају) да утичу на њихово смањење. На жалост, у Србији је много више инвестиција ове друге врсте. Најбољи начин привлачења инвеститора у једну земљу јесте могућност добре зараде (профита), као и добар амбијент пословања – чврст правни поредак и просторни ред.
Инвестиционе невоље Србије састоје се у томе што и домаћи инвеститори сматрају да је боље ако инвестирају ван граница своје земље. У Србији је правни поредак слаб, уговор и својина несигурни, а донекле су заштићени само они инвеститори које штите, бирају илидоводе бахати политички моћници. Па и такви инвеститори често морају својим страначким добротворима да плаћају рекет. Овакав амбијент одбојан је и за домаће и за стране инвеститоре, пошто их излажу великом ризику, чим изгубе заштиту моћних лидера (данас Динкића, Тадића, Ђиласа или Шапера…, а сутра ко зна кога).
Нико не спори да индустријска политика, односно давање бројних повластица појединим инвеститорима из иностранства, може за те инвеститоре да буде веома привлачно. Али економисти знају да субвенционисање и заштита једних, мора да значи „истискивање“ других који би, такође, можда желели да инвестирају и запошљавају у Србији. Наравно, под условом да њихови конкуренти на тржишту нису фаворизовани од стране државе или неке партије“, упозорава Цвјетићанин.
Још један могући негативни утицај страних инвестиција на локално становништво и његову културу је такозвана Мекдоналдизација, како је социолог Џорџ Рицер назвао процес у коме све више делова америчког друштва, па и целог света добија карактеристике ресторана брзе хране, као што су све већа стандардизација и удаљавање од традиционалних пословних обичаја.
Потребни домаћи ресурси
Саша Ђоговић, сарадник Института за истраживање тржишта напомиње да није све у страним директним инветицијама, а у Србији је у старту направљена конструкциона грешка у транзицији и приватизацији.
„Имали смо одсуство државних институција што је дозволило да дође до неосмишљене приватизације и гашења предузећа која су имала тржишну перспективу. Страних директних инвестиција и није било толико много и то углавном у приватизацији, а врло мало гринфилд. Оно што је потребно је да држава оснује развојну банку која ће ставити у функцију капитал четири велике банке које су у стечају и обезбеди средства за стратешке гране као што су пољопривреда и енергетика, а затим и за грађевину и прерађивачку индустрију. Стране директне инвестиције нису једине и нису свемогуће. Оне долазе да оплоде капитал и да га врате у матицу или да га реинвестирају и тај увећани профит затим врате. Не може се ослонити на СДИ, потребно је потражити домаће ресурсе. Треба, на пример, у енергетици наћи стратешког партнера за Електропривреду како би се повећали капацитети и како би постали извозна сила. Такође је неопходно изградити иригационе системе у пољопривреди. Србија се налази у рецесији, али и друштвеној и економској кризи. Треба радити на изградњи пословног окружења, ефикасном правосуђу, јавној администрацији и реформи пореског система“, истиче Ђоговић.
Балкан Магазин
