Нема Бога, нема бесмртности, нема ђавола, али има проклетих природних закона, има свирепих страдања, има језивих ужаса. Шта да ради са њима бедан евклидовски ум људски? Не постоји Бог, али постоји бол, постоји болно, несрећно, исмејано биће што се човек зове, биће обдарено атомски малим умом. Сва се природа његовог ума исцрпљује сазнањем да је овај свет неиздржљива бесмислица, која на апсурдима почива. Човеку као да је намерно дат ум који не може ни свет да прими, ни Бога да схвати. Он не налази у себи силе које би га прилагодила оваквом свету и помирила са Богом над оваквим светом. У њему тако мајушном и слабачком само је нешто бескрајно и безмерно. То је: страдање од људождерског чудовишта што се свет зове. Његова је дилема очигледна и кобна: он или мора победити свет или бити побеђен од света, трећега нема.
Аветињска ужасност овако створеног света доводи јадан ум људски до очајања, које поступно прелази у лудило. Човек се мора или потпуно изменити физички и духовно, или примити свет овакав какав је. А све дотле, његова је судбина тужна и трагична: непрестано подносити неподношљиву тиранију свемоћног чудовишта и свесно робовати одвратном насилнику. Да би овладао физисом света, човек мора изменити свој сопствени физис. А да би овладао идејом и планом света, човек мора
изменити свој евклидосвски ум. Овакав какав је, човек је роб бесмислене трагике и дрске комике. Неки ћудљиви ужас мрви све што је људско. И кукавни човек има толико сазнања да се у овом свету непрекидно осећа као беспомоћни човекороб.
Али, у таквом случају, сазнање је најпроклетији дар. Јер нашто ми сазнање које се састоји у томе да ме учини свесним кобне чињенице, чињенице: да сам роб некаквог одвратног, али свемоћног, чудовишта? Да би се спасао гнусног ропства, човек мора или престати да буде човекороб и да постане човекобог, или – другог излаза нема.
Између човекороба и човекобога постоји огромно растојање. Да би постао човекобог, јадни човекороб мора најпре de idea и de facto да уништи све друге богове. Но не само то. Он мора да обоготвори себе, да би собом заменио све богове и њихове законе. Само на гробљу свих претходних богова човек може да прогласи себе човекобогом. У новом пантеону човек има да буде једино божанство, једини идол, коме ће се сва твар клањати и њему јединоме служити.
Људски ум не може другачије да мисли него: ако Бог постоји, мора бити Апсолут. Али и када човек жели да постане бог, он уствари жели да постане други Апсолут. Два Апсолута не могу да опстану један поред другог у овом свету, јер се међусобно искључују. Да би постао апсолутни господар овога света, човекобог мора да уништи сваки други Апсолут. Пошто је Бог, ако постоји, једини Апсолут, то је главна дужност човекобога да уништи Бога и да идеју о Богу искорени у људској души. Са уништењем идеје о Богу уједно се уништава и идеја о бесмртности човечије душе. Пред кандидатом за човекобога стоји двоструки задатак: уништење идеје о Богу и бесмртности, и управљање светом по својој самодржавној вољи и свемоћи.
ИВАН КАРАМАЗОВ
По моме схватању, резонује Иван Карамазов, нема шта да се руши, треба само уништити у човечанству идеју о Богу, ето с чим треба почети! Чим се цело човечанство одрече Бога, (а ја верујем да ће се тај период, паралела геолошким периодима, испунити), онда ће сами од себе, без људождерства, пасти и сви пређашњи погледи на свет, и, што је главно, сав пређашњи морал, и настаће све ново. Људи ће се удружити да узму од живота све што им он може дати, али неизоставно за срећу и за радост једино у овом овдашњем свету. Човек ће се увеличати духом божанске, титанске гордости, и појавиће се као човекобог. Сваког часа безгранично побеђујући природу својом вољом и науком, човек ће самим тим сваког тренутка осећати уживање толико високо, да ће му оно заменити све пређашње наде на уживања небеска. Сваки ће дознати да је он цео смртан, без васкрсења, и примиће смрт гордо и спокојно, као бог. Он ће из саме гордости појмити да не треба да ропће на то што је живот тренутак, и заволеће брата свога без икакве награде. Љубав ће задовољавати само тренутак живота, али баш та свесност о тренутности њеној појачаће њен огањ за онолико колико се пре расипао и топио у надама на љубав с ону страну гроба и бесконачну.
У човековој гордости има неке тамне бесконачности. Понесен њоме, човек сматра да све може, јер контрола савести престаје чим боговање гордости настане. На недоличан начин гордост потисне из душе човечије сва здравија мерила истине и наметне себе за врховно мерило. Иванова философија човекобоштва претстављала би само теориску вредност, ако човек и човечанство не располажу стваралачком силом, која је у стању да основну замисао ове философије оствари. Али, ако човек и човечанство располажу in nuce том силом, питање је, да ли може икада наступити период, у коме ће идеја човекобоштва овладати целим човечанством и оваплотити се у њему потпуно и апсолутно. Може ли човек, може ли човечанство икада успети да у својој души потпуно уништи идеју о Богу? Може ли икада настати такав период? Ако настане, онда је све решено, мисли Иван, и човечанство ће коначно удесити свој живот. Али пошто се то, због укорењене глупости човечанске, јамачно још ни за хиљаду година неће удесити, то је свакоме ономе који већ сад сазнаје истину, дозвољено да свој живот удеси потпуно онако како се њему свиђа, на новим начелима. У том смислу њему је „све дозвољено“. Па не само то: ако тај период и никад не настане, то, пошто Бога и бесмртности нема, новом је човеку слободно да постане човекобог, макар један у целом свету, а тада, наравно, у новом чину, он ће лака срца прескочити сваку ранију моралну преграду пређашњег роба-човека, ако затреба. За Бога закон не постоји! Где стане Бог – тамо је већ место Божје!
Где станем ја – ту ће одмах бити прво место… „све је дозвољено“, и свршена ствар!
Атеизам се неминовно извија у анархизам. Мортализам је близанац атеизма. Без-божје је по самој својој природи без-закоње. Иван је несумњиво у праву када по свим логичким законима анархизам изводи из атеизма и мортализма. Али анархизам је само један вид аморализма. Иван захвата у свету човечанских вредности дубље и шире. Његова смела мисао виртуозно анализира атеизам и мортализам и очигледно показује да је аморализам њихово рођено чедо. Ако нема Бога и бесмртности, онда нема
ни добра ни зла. Човек је врховна вредност и једини творац свих закона и мерила.
Уништи ли се у човечанству вера у Бога и бесмртност душе, човек ће се обрести с оне стране добра и зла, и за њега ништа неће бити неморално. Шта више, њему ће бити све дозвољено, па и људождерство. Али, Иван је човек који воли завршене и довршене мисли. И у овом случају он своју мисао доводи до краја. Он тврди: за сваког човека, који не верује ни у Бога ни у своју бесмртност, мора се морални природни закон одмах изменити у потпуну противност пређашњем религиозном закону; и таквоме човеку, не само да се мора дозволити себичност која иде до злочина, него се она чак мора признати као неопходан, најплеменитији и најблагороднији излаз из његовог положаја. „Злочин не само да се мора дозволити, него се чак мора признати као најнеопходнији и најпаметнији излаз из положаја свакога безбожника“.
Човекобогу и кандидату за човекобога „све је дозвољено“. Али, против таквог схватања протестује људска савест. „Савест! Шта је савест? Пита Иван. Ја је сам правим. Што се ја мучим? Из навике. По општој човечанској навици, за седам хиљада година. Па кад је тако – одвикнимо се од савести и бићемо богови!“
КИРИЛОВ
Идеја о човекобогу разједа Кирилова. Она му је из ума сишла у срце, разлила се по крви, упила у тело, претворила у душу. Он не само има ту идеју, већ она има њега, влада њиме, јер се оваплотила у њега. Силом своје воље он ју је унео у своје инстинкте, и од ње начинио свој главни инстинкт. Свесно и несвесно, вољно и инстинктивно он се мучи једном непрекидном муком: како идеју о човекобогу учинити схватљивом, приступачном и усвојљивом за све људе. Али, да би човек постао бог, треба раскрстити са старим Богом, протерати Га из људске природе и из света. Ма како приступао себи и свету око себе, Кирилов свуда наилази на проблем Бога. „Ја не могу о другом, вели он, ја целога живота мислим само једно. Мене је Бог целога живота мучио“. Истражујући порекло идеје о Богу, Кирилов налази да не само што човек има ту идеју у себи него болује њоме. Она је његов главни бол, чији је узрок – страх од смрти. „Бог је бол, у страху од смрти. Ко победи бол и страх, тај ће сам постати бог. Тада ће бити нов живот, и нов човек, све ново. Тада ће се историја делити на два дела: од горила до уништења Бога,и од уништења Бога до …
– До горила.
– до физичке промене земље и човека. Биће човек богом, и промениће се физички. И свет ће се променити, и рад ће се променити, и мисли, и сва осећања“.
Као осећање, бол је нешто дубље и природније од страха. Више има човека у болу него у страху. Болна осећања несравњено више везују човека са горњим светом и Богом него осећања страха. Зато је Кирилов у праву када идеју Бога спаја тако присно са осећањем бола. Ако треба уништити идеју Бога у човеку и човечанству, онда претходно треба уништити осећање бола. Страх је створио прве богове, тврдио је Лукреције. То је површна и скучена мисао. Кирилов је много дубље заронио у психолошко порекло идеје о Богу. Ако би се макар за тренутак допустила хипотеза да је неко психичко својство створило богове, онда би то својство пре било бол него страх. У том случају, ослободити човека од бола значи ослободити га од богова. А убити богове није друго до убити обману. Кирилов је сав у том мутном осећању и туробном сазнању.
– Сваки ко хоће што је прво и главно, слободу, тај мора смети да убије себе. Ко сме себе убити, тај сазнаје тајну обмане. Даље нема слободе; ту је све, а даље нема ништа. Ко сме себе убити, тај је бог. Сада сваки може учинити да Бога не буде, и ништа не буде. Али нико још ни једанпут није учинио.
– Било је самоубица на милионе.
– Но сви не због тога, него сви са страхом, а не ради тога. Не ради тога да убију страх. Ко се убије само ради тога да страх убије, тај ће одмах постати бог.
Слобода, ма каква била, претставља човеково величанство, било у позитивном или у негативном смислу. Слободом човек највише личи на свога таоца, ма ко он био и ма какав био. Она га највише везује са Апсолутним. Ако у човеку има нечег апсолутног, онда је то слобода. Бићем својим човек је највише присутан у слободи својој. Врхунац је слободе – учинити оно што је изнад свих закона и против свих закона. А то је: слободно и свесно лишити себе слободе, у којој је човекова личност и самосвест. Све то значи: извршити самоубиство. По дијалектичкој аритметици Кирилова, врховна дужност првог човекобога јесте: извршити самоубиство, и кроз самоубиство – богоубиство. Грчевито и упорно тражећи својство које би изразило суштину новог божанства, Кирилов га налази у слободној вољи, неограниченој и апсолутној. „Ако Бога има, вели он, онда је сва воља Његова, и ја не могу изван Његове воље. Ако Бога нема, онда је сва воља моја, и дужан сам обзнанити своју вољу.
– Слободну вољу? А зашто да сте то дужни?
– Зато што је сва воља постала моја. Зар нико на читавој планети, кад сврши с Богом и увери се о својој вољи, неће смети, без страха, у главној тачки, показати слободну вољу? То је као кад сиромашак добије наслеђе, и уплаши се, и не сме да приђе кеси, сматра себе немоћним да то има. Ја хоћу да обзнаним слободну вољу. Нека сам један, али учинићу.
– И учините.
– Ја сам дужан да се убијем, јер најглавнија тачка моје слободне воље јесте: убити сам себе.
– Додуше, нисте ви једини што се убијате, има много самоубица.
– Са узроком. Али без икаква узрока, него једино од своје слободне воље
– само ја.
Поред апсолутно слободног Бога не може постојати апсолутно слободан човекобог. Када човек расте, Бог мора да се смањује, док Га човек не сатера у небиће. Апсолутна свевласт и савршенство човекобога може настати само на гробу убијеног Бога и уништене вере у Њега.
– Ја сам дужан објавити неверовање у Бога, изјављује Кирилов. За мене узвишеније идеје нема до да Бога нема. Уз мене је сва људска историја. Човек је само то и радио што је измишљао Бога, да би живео не убијајући себе; у томе је цела светска историја до данас. Ја једини у светској историји нисам хтео измишљати Бога. Нека сазнаду једном за свагда. Нема Бога. „Ако нема Бога, онда сам ја бог“, објављује Кирилов. Цела лаж долази отуда, што је досадашњи Бог постојао. Цело спасење за свакога јесте: доказати ту мисао. Но ко ће то доказати? Ја! Ја не разумем како је атеист досад могао знати да нема Бога, па се опет убио? Сазнати да нема Бога, а не сазнати да се у тај исти час постаје бог – то је апсурд, иначе човек мора убити себе; никако друкчије! Ако ти то сазнаш, ти си цар; и нећеш се убити; него ћеш живети у слави најславнијој. Али један, онај ко је сазнао први, мора се убити, одмах, никако друкчије; иначе ко ће да почне и да докаже? Ја ћу се убити неминовно, да бих почео и доказао. Ја сам још само по невољи бог, и ја сам несрећан, јер имам дужност да објавим свима своју слободну вољу. Сви су несрећни, зато што сви страхују да објаве своју слободну вољу. Човек је досад зато и био несрећан и кукаван, што се бојао да објави најглавнију тачку своје воље, и показује своју вољу из прикрајка, као ђак. Ја сам страшно несрећан, јер се страшно бојим. Страх је проклетство човеково… Али ја објављујем слободну вољу, и дужан сам поверовати да не верујем. Ја ћу почети и довршити, и отворити врата. И спашћу. Спас ће бити за људе само то, то једино за све људе, и будући нараштаји биће већ физички препорођени; јер у садашњем физичком облику, колико сам ја мислио, човек не може да буде без досадашњега Бога никако. Ја сам три године тражио атрибут мога божанства, то је: Слободна воља! То је све чиме ја у главној тачки могу показати непокорност, и нову страшну слободу своју. Јер је она веома страшна. Ја се убијам, да покажем непокорност, и нову страшну слободу своју.
Критериологија подземног филозофа налази у Кирилову свог новог апологета. Слободна воља постаје апсолутна вредност и непогрешив критеријум свега људског и божанског. Мерећи њоме све што сачињава човека и што долази од човека, Кирилов изводи закључак да је све у свету и у човеку – добро. Он, први човекобог, не прави разлику између добра и зла. На висинама његових небеса добро и зло се преливају једно у друго. Он није с оне стране добра и зла него изједначује добро са злом. За Ивана – све је дозвољено; за Кирилова – све је добро. И крајњи рационализам и крајњи волунтаризам, у својој завршној форми, негирају сваку могућност и сваку реалност етике. Све је добро, све, вели Кирилов. Све је лепо, све. Човек је несрећан, јер не зна да је срећан; само зато. То је све, све! Ко то увиди, одмах постане срећан, одмах … Све је добро. Наједном сам пронашао.
– И ко умре од глади, и ко девојку увреди и обешчасти, је ли и то добро?
– Добро. И ко размрска главу за дете, и то је добро, и ко не размрска, и то је добро. Све је добро, све. Свима је добро који знају да је све добро. Кад би они знали да им је добро, онда би им и било добро; али док не знају да им је добро, биће им рђаво. То је цела мисао, сва, сем те друге нема! … Ко буде људе научио да су сви добри, тај ће довршити свет.
– Ко их је учио, Тога су распели.
– Он ће доћи, и његово ће име бити човекобог.
– Богочовек?
– Човекобог; у томе је разлика.
Ава Јустин Поповић, одломци из књиге Достојевски о Европи и Словенству