Игре са српском Босном

ГОДИНЕ 1878, „фаталног тринаестог јуна отпоче и тринаестог јула се заврши преки суд хумане Европе“. На том суду који је историја назвала Берлинским конгресом, „изрече трифолиум енглеско-немачко-аустријског пријатељства страшну и неправедну пресуду“ над Босном и Херцеговином. Ми бисмо додали и над читавим српством, стварањем две одвојене српске државице (Србија и Црна Гора), раздвојене Санџаком (Рашком) као гарантом државноправног разбијања јединственог српског етничког простора.

Француски историчар Шарл Моји је, поводом одлука Берлинског конгреса, 1904. записао: „Енглеска, будући непријатељски расположена прама напредовању руског утицаја на Балканском полуострву, а и Конгрес, без сумње исто тако, морали су радо помагати ширење Аустрије преко Дунава. Кнез Бизмарк, у договору са грофом Андрашијем, започео је са Лондоном преговоре, засноване на анексији двеју словенских покрајина, Босне и Херцеговине, Аустро-угарској… И солидарност се одмах постигла, на тој основи, између три двора“.

Енглеска је у овој солуцији гледала пораз за панславистичке претензије из Петрограда; Аустрија повећање земљишта, које иде на руку њеним традиционалним амбицијама према истоку; Немачка је видила корист што ће учинити знатну услугу своме будућем савезнику и најзад своју…

„У таквим погодбама, Конгрес се морао допасти Бизмарку. Што се тиче Аустрије, она је веома ценила добитак, који је од Конгреса очекивала, да је чак и пре Уговора у Сан Стефану (којим је доминирала Русија стварањем велике ‘Санстефанске Бугарске’) и чим је пораз Турске био обезбеђен, узела иницијативу у фебруару 1878. за сазив Конгреса у Берлину.“

Из захвалности према Аустрији, а због мржње према Русији, Енглеска је преко лорда Солсберија, „без колебања и без устручавања“ затражила од Берлинског конгреса да „одлучи да Босну и Херцеговину окупира и њима администрира Аустро-Угарска“, због „савести и одговорности Европе“, која је морала да „прекине понављање страдања“. Предлог енглеског опуномоћеника једногласно је примљен од великих сила као „једна мера европске полиције“. 

Предузете мере Берлинског конгреса Ђ. Чокорило је посматрао као гажење дипломатских принципа. „Конгрес је пре свега погазио уговорно право јер је располагао својином независне државе; погажен је принцип народности, јер је словенско (српско) и турско становништво доделио у руке власти која није ни словенска ни турска и бацио под ноге теорију освојења, јер бечки кабинет није учествовао у рату, па није имао ништа ни да тражи од плодова победе… Члан 25. Берлинског уговора – једини члан који се осврће на Босну и Херцеговину, даде Аустрији прилику да и овде проспе отров свог ужасног политичког система“.

Већ при уласку аустријске војске у Босну и Херцеговину, крајем јула 1878, језуитизам је избијао на свакоме кораку. Четири дивизије (72.000 војника) под командом генерала Филиповића, Србина римокатолика, прешле су Саву и упутиле се ка Сарајеву. У том часу генерал је издао цареву прокламацију „Бошњацима и Херцеговцима“, ословивши српско становништво према географској припадности.

Чокорило је констатовао да генерал Филиповић, као верни слуга аустријског апарата, ушавши у Сарајево „није знао од помаме шта ради“: „Депутације православних Срба и муслимана, које су му по његовој наредби долазиле да се поклоне, дочекивао је са дивљим бесом, претећи им вешалима да виде силу Аустрије. Докле је католичку депутацију дочекао са највећом предусретљивошћу“.

Сила Аустрије се, пише Чокорило, нарочито изли по градовима на муслимане, а по селима на православне. Већ првих дана окупације, уз зверско касапљење, пљачкање и силовање, наста прогањање српског имена и православља, као и мухамеданаца, а наметање хрватства и уздизање католицизма преврши све мере. Ћесарски војници јавно се ругаху православним обредима и муслиманима на џамији. „А римокатолици, људи и деца, предвођени дошљацима, на сав глас певаху по улицама: ‘Неста крста од три прста, неста дина од медина’“.

У „Мемоарима протопоп Недјељка“ наводи се како је 6. септембра генерал Филиповић наредио архимандриту Сави (Косановићу) да сазове православну црквену општину у Сарајеву ради избора депутације која би ишла у Беч да се захвали цару на ослобођењу (!) а два-три дана после Косановић је лажно оптужен да је „агент руски и највећи непријатељ Аустро-угарске, противник Хрватима и Римској цркви. За подлогу оптужби узеше то што су српски учитељи примали Милетићеву ‘Заставу’ која је писала против окупације“…

Српска општина је два пута решила да у име народа неће никога слати. „Зашто да идемо у Беч и на чему да захвалимо ћесару?“, питали су се Срби. „Зар на томе што су нам кроз неколике недеље избрисали српско име и укинули српско писмо, у шта Турци не дирнуше кроз толико векова!“

„Аустријанизам и папизам“, као два нераздвојна појма, устремили су се на српство и православље, али и на муслиманство. На чело римске пропаганде постављен је најстарији члан хабзбуршке куће – надвојвода Албрехт „у чину протектора“ новог удружења за пропаганду у Босни и Херцеговини, које је основано у Бечу 1882.

(Наставиће се)

Милош Жутић

Новости