Одлазећи диктатор покушао је да слуди Србију сталним уверавањем да је „под притиском“ страних држава, страних служби и страних ликвидатора, који га „терају“ да призна Косово и промени Устав. Ништа од овога није тачно. Запад од њега тражи „уређење односа са Албанцима“. А, то је већ нешто друго. Самопроглашено Косово није признало чак пет земаља чланица Европске уније, неке од прекоморских држава повлаче то признање. Вучића нико не нагони да мења Устав и формално приступа признавању лажне државе. Тачно је само то да је овај болесни аутократа сву своју манипулативну енергију употребио како би сачувао власт. Али, то није било довољно. Јер, он је сву власт подредио себи, није је делио са другима, уништио је институције и остао је сам. Његов пад, сада је „ствар технике“ и истека рока који му је дат да положи рачуне за криминалне послове своје владарске клике и својих најближих сродника.
Одмах након последњег рата који је вођен на овом делу Балкана, Србија је, као експеримент – држава, још једном стављена на најтежа искушења, па је у знак одмазде што је преживела и што још увек постоји, претворена у зверињак, у коме харају најгоре вуцибатине и лопови, а на њено чело, на позиције председника владе и председника, смењивали су се самољубиви дилетанти, послушни шпијуни страних служби, најгори простаци и кловнови.
Долазак Александра Вучића на водећу позицију у овој експеримент – држави означио је улазак у девети круг пакла који су господа у Бриселу, Лондону, Вашингтону, Берлину и Паризу наменила Србији.
Данас, након само пет година његове диктатуре, може се слободно рећи да је Србија разорена, боље и темељније него што су то урадиле бомбе НАТО пакта. Укратко, захваљујући Вучићу и његовом велеиздајничком послу, ова држава више нема ни своју привреду, ни своју економију, нема ни дипломатију ни војску, просвету, здравство…а сви национални ресурси (укључујући и пољопривредно земљиште) већ су стављени у службу најпрљавијег мултинационалног капитала и криминалних корпорација на чијем челу се мафијаши са дебелим досијеима, још из времена последње Југославије. Неким чудом још једино није рециклирано културно наслеђе, али и оно је у доброј мери угрожено. Но, рециклира нам се историја, а Вучићева мафија покушава да врши и верско преобраћање Срба.
Има ли, након свега што се десило у последњих сто година, наде за ову експеримент – државу и опстанак српске нације у оквиру које, сасвим добро живе и многе друге нације и људи различитих вера? Све говори да не треба бити велики оптимиста и да је Србија разорена и споља и изнутра на врло дуги рок.
Неизвесна је будућност долазећих генерација, а под каквим небом и у каквој држави ће живети нечији праунуци, тешко је и замислити. Садашњост Србије је таква да од ње нико више не очекује никакве спектакуларне улоге.
Да је то тако, том притиску би до сада подлегле и оне европске земље које нису и неће признати албанско Косово, попут Шпаније, Грчке, Румуније, на пример. Но, онде је реч о томе да је Вучић спреман да понуди све, па и оно што му нико не тражи, само не и власт коју је приграбио и коју, изгледа, неће испустити док одлука из светских центара моћи не падне. Тачније, она се већ десила и Вучић јесте изолован, али је његов стварни пад сада само ствар „технике“. Јер, од њега и његове мафијашке бирократије, нико ни са Запада ни са Истока ништа није на силу тражио (мада он свакодневно терорише грађане својим јадиковкама како је „под притиском“). Посебно му нико не тражи да призна самопроглашено Косово, за које је већ сада сигурно да ће се лоше провести, јер Европа одлично зна са ким има посла. Албанци са овог дела Балкана су деценијама раније, и у време постојања Југославије, стварали своје криминалне мреже у скоро свакој европској држави, и свака од њих је добро упознала албанску мафију.
Влада САД-а, тачније администрација Доналда Трампа, већ је спремила читав низ мера за стављање Албанаца на Балкану у својеврсни парадржавни резерват, који ће контролисати америчке обавештајне службе, америчка армија и америчке дипломатске службе. На ту „забаву“ Вучић може да буде позван само као окривљени саучесник у криминалним радњама, што му је, изгледа, недавно и саопштио бивши „помоћников помоћник“, а сада амбасадор Сједињених Америчких Држава у македонији, Хојт Ји. На сцени је дугорочни процес чишћења балканских држава од криминално политичких задруга, које деценијама остварују профит од транзита дроге, шверца оружја (и његове неконтролисане производње), проституције, белог робља, транзита исламских миграната…
Службе САД разапеле су мрежу од севера Грчке, преко Македоније, Албаније, Косова, Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, па чак и југа Италије у сарадњи са италијанском владом, о чему сведоче десетине текстова у западној штампи и извештаји најгледанијих телевизијских мрежа. Реч је о акцији спречавања даље криминализације и исламизације европског континента, који је угрожен управо из ових праваца.
Након пет година Вучићеве владавине, и њега је сустигла дуга рука „савезничке правде“, па је рок који је добио посредством новог америчког амбасадора у Скопљу, већ одређен: до краја марта месеца 2018. године, мораће да положи рачуне за све своје прљаве послове, као и послове свога брата, кумова, најближих сарадника, да промени комплетан састав у десетак дипломатско конзуларних представништава Србије у појединим државама света који су учествовали у тим пословима, да хитно раскине више од две трећине свих уговора о извозу наоружања и опреме из такозваних фабрика „наменске производње“, да обустави све послове са оним арапским државама које су финансирале такозвану Исламску државу и да положи рачуне за уговоре са кинеским компанијама које су супротне међудржавним договорима САД-а и Кине.
На себи својствен начин, и један посланик опозиције у Скупштини Србије, овако је коментарисао шта је Вучићу дато у задатак: „…Запад сада јасно каже: ‘Другар шта смо се договорили пре шест година?’ Имаш три месеца до марта, ако то не испуниш до марта не знам шта ће бити, да ли лети глава као Зорану Ђинђићу, или пада власт као Тадићу…“
Судећи према писању Вашингтон Тајмса, Америка је сагласна да се на просторима такозваног Западног Балкана створи и нека врста међудржавне координације, својеврсни политичко – економски пакт састављен од пет држава и непризнатог Косова (Македонија, Србија, Албанија, Црна Гора, БиХ и Косово), где би Албанци били стављени у такав положај који би им, под патронатом САД, „скратио крила“ и онемогућио било какву великоалбанску акцију. О реализацији овог плана, иза затворених врата, разговарало се и 8. децембра 2017. године у Београду, кад су се са Вучићем састали премијери Румуније, Бугарске и Грчке, дакле, из земаља чланица НАТО пакта, а суштина разговора тицала се америчких захтева за успостављањем реда и мира на југу Балкана, те прогона криминала на простору где живе Албанци. Вучићу се нимало не допадају ови планови, а, рекло би се, да је Немачка којом још управља Ангела Меркел, никако не жели да САД под Трамповим руководством, изведу ову идеју до краја.
Разлози су јасни: Србија, као централна држава Балкана, увек је и политички и геостратешки, стајала на путу интересима Берлина. Од почетка прошлог века до данашњих дана, немачки „Дранг нацх остен“, план ширења према Истоку, подразумевао је Албанце као савезнике, тачније, као реметилачки фактор који може Србију да учини слабијом. И данас је тако, а у Вучићу је пронађен одличан „корисни идиот“ који је спреман чак и на изградњу великоалбанског ауто пута од Ниша преко Тиране до Драча на Јадрану. Проблем је једино, што је управо Немачка, заједно са Сједињеним Државама учинила да Албанци са Косова данас више немају ни грађанских слобода ни социјалних права каква с имали у некадашњој Југославији. Окупирани у време Клинтонове владе, остали су без пар најважнијих стубова свога друштва, пре свега без чврстог, традиционалног породичног језгра и без оног морала који је у међусобним односима владао. Данас на Косову има око 150 хиљада наркомана и 50 хиљада проститутки, срушено је обичајно право које је било темељ њиховог осећаја личне одговорности, а држава коју су сањали није њихова него припада криминалним организацијама и бившим вођама ОВК, неосуђеним ратним злочинцима, који се налазе на челу свих мафијашких послова због којих и Европска унија и САД имају великих проблема.
У таквој атмосфери, Александар Вучић све чини како би се представио Западу као савезник албанских сепаратиста а не као председник државе којој је дрско и противно међународном праву отето 12 одсто територије. И ту је погрешио. Трампова влада али и Европска унија, не желе никакво Косово за савезника, а још мање Србију у Европи која би са собом вукла „рецидив“ криминалних пројеката са Албанијом и Косовом. Коначно, ту је и питање перспективе Европе (сада без Велике Британије, а ускоро можда и без Холандије чији је излазак у најави). Немачка канцеларка Ангела Меркел је на врху коруптивне пирамиде и управо покушава да се сачува од неизбежног процесуирања за прикривање рачуна Јулије Тимошенко на којима се налазило више десетина милијарди опљачканих евра из Украјине.
Какав год да буде епилог (са великом коалицијом привремено или у малој ћелији за стално), Вучић више нема ослонац у њој. Напротив, и њега чека иста судбина, што се простора у парламенту и затвору тиче.
У марту месецу ове године, у напредњачком парламенту вођена је расправа о 43 тачке дневног реда, међу којима је био и избор више јавних тужилаца у градовима Србије, избору тужиоца за ратне злочине, као и о изменама Закона о судовима. Заседање је обележила расправа о улози Александра Вучића током ратова деведесетих година. Неко је из опозиције питао: „…Због чега је Тужилаштво изгубило све предмете за екстрадицију оптужених за ратне злочине у иностранству? Због чега нису у стању да доведу те поступке до краја?“ Одмах је реаговао неко од Вучићевих посланика, страхујући да неко не помене Вођу, па је оптужио говорника из опозиције да сарађује са „једном или више амбасада западних земаља“ и наставио у том стилу: „…То је структура која је навикла да прима налоге од америчког и осталих западних амбасадора у Београду, то је структура која је навикла да сваки час путује у иностранство да се договара са српским непријатељима како прогонити Србе…“
А, реално, није било потребе да се плаши. Вучића нико не прогања за ратне злочине нити чак за ратно хушкање (у коме је учествовао), него се понекад дипломате САД и Немачке, питају ко им је потпалио зграде амбасада у Београду. Тек да се Вођа мало заледи од страха. Ових дана, Вучић се мало, као сунцокрет, окренуо ка Москви. И он зна да је то потребно његовим бирачима, а ваља и Путину пред његовим бирачима, јер је најавио још једну кандидатуру за председника Руске федерације. Дакле, у оба случаја, ни руском ни српском народу није од користи тај сусрет.
Србија је све дубље у дуговима и све даље од излаза из црне рупе у којој се налази. Енергетски уговори са Руском федерацијом могу да буду дугорочно корисни а и америчка доктрина подривања сваког интереса Москве на Балкану, пропала је већ одавно. Арапи су све даље од Вучића, Меркелова још даље, а зли шериф из Вашингтона са својим истражитељиам све ближе. Ни „зло прољеће“ није далеко. Остало је једно друго спорно питање: ко ће да почисти политички глиб који је иза себе оставио Александар Вучић, ко је спреман да преузме одговорност за даљу судбину државе коју је он претворио у своје криминално предузеће, и коначно, где се крије нова енергија за спас ове опљачкане, преварене и издане земље?
Прилике говоре да је Запад и проамеричка коалиција, пронашла савезника у рушењу Вучића, баш у редовима Српске напредне странке и њених разочараних оснивача, који су се надали да ће рушењем Тадићевог режима доћи до процесуирања „жуте мафије“. Ништа од тога се није десило, Вучић их је све заштитио, примио је силне милионе евра за „откуп грехова“ и формирао своју мафију. Сад ће сви они морати да се суоче са службеницима ФБИ и разних европских полиција.
Подршком Вучићу стварају мржњу према себи
Угледни британски магазин „Економист“, у тексту објављеном у свом последњем јунском броју 2017. године, детаљно описује стање у региону Балкана, па између осталог, аутор помиње и Александра Вучића као обичног балканског диктатора (у тексту се прецизно каже, „…Локални аутократа кога ће западне државе толерисати све док им обећава мир“).
Описујући Вучићеву примитивну, подлу и дрску нарав, „Економист“ даље помиње и последње председничке изборе, на којима је Вучић показао на шта је све спреман, па наводи као пример и његов однос према противкандидату за председника, Вуку Јеремићу: „…Главни Вучићев противник у председничкој трци био је Јеремић, и кампања против њега је била прљава. Медији наклоњени Вучићу износили су невероватне оптужбе да је Јеремић муслиман кога подржава Исламска држава, да је умешан у убиство, док је његова супруга означена као вођа нарко картела, те није никакво чудо шта се све дешавало бившем министру спољних послова и председнику Генералне скупштине Уједињених нација…Али, оно што локалне вође на Балкану спроводе у свом антидемократским понашању не наилази на осуду са Запада. Довољно је само да они одржавају мир, па да им се то толерише““
„Ецономист“ се осврнуо и на Вучићев однос према остатку региона, па је ставио знак једнакости између њега и политичких вођа у БиХ и Црној Гори, наводећи да је реч о „истој школи“ која је довела до несрећа у овом поднебљу, а као један од примера навео је и Босну и Херцеговину, „која је дисфункционална држава и две деценије од завршетка рата“.
Даље, „Ецономист“ каже да су „….грађани отуђени од политике и гласају из страха“, па лист цитира извештај Балканске саветодавне групе за европску политику који се обрушио и на политику Запада према Вучићу и осталим сатрапима у региону: „…Дајући легитимитет оваквом стању, Запад ствара одбојност према себи…“
На Балкану се сударају четири интереса: интереси САД, Немачке, Кине, Русије (плус Велике Британије). Те интересе је немогуће ускладити.
Остало је једно друго спорно питање: ко ће да почисти политички глиб који је иза себе оставио Александар Вучић, ко је спреман да преузме одговорност за даљу судбину државе коју је он претворио у своје криминално предузеће, и коначно, где се крије нова енергија за спас ове опљачкане, преварене и издане земље.
Вучић спреман да понуди све, па и оно што му нико не тражи, само не и власт коју је приграбио.
Никола Влаховић, Таблоид
