Има ли спаса за српско село

СЕЉАК Милован Давидовић из Поћуте код Ваљева ових дана устаје рано. Прво попије једну малу домаћу ракију, назује опанке и намири стоку. Изведе два вола из штале, упрегне их у плуг и оде на орање. Терен је стрм, па му трактор не би био од користи, чак ни да га има. Не обрађује много земље, педесетак ари окућнице. Могао би и много више, али каже да нити има рачун да „превија леђа“, нити има за кога. Деца су у граду, солидно живе, не треба им. Народ нема пара да пазари, а од државе и откупа ионако нема вајде.

Давидовић живи у старој, трошној кући, коју је још деда зидао, тамо негде после рата. Оре истим плугом у који је волове презао и његов отац. Гази исто блато, пије исту ракију, коси исте ливаде. Разлика је само што је отац имао и по 20 грла у штали, и сејао и по седам-осам хектара кукуруза и пшенице, а из баште је брао десет пута више поврћа. И псовао је државу која се само другачије називала.

Ова ваљевска прича типична је за већину села у Србији и сведочи да се живот у њима за више од пола века није много променио. Јесте стигла струја, пут (макар макадам), понеки трактор, понегде и телефон и месни водовод. У ишчекивању асфалта и поште, дома културе и школе, међутим, нестали су – људи. Села данас, за разлику од пре педесетак година, зврје празна. Много мање земље се обрађује, а једну краву деле и три села. Уместо да напредују и развијају се, ситуација у српским селима данас је неупоредиво гора него пре пола века.

УВОЗ И ПРОФИТ – Када сам био у Данској, видео сам да сви гаје свиње, иако сточну храну морају да увозе – каже Шарчевић.
– Код нас, међутим, имамо довољно сточне хране, чак се и поносимо извозом кукуруза. Када би њиме хранили стоку, и тако добијали већу зараду, а село би нам процветало….
Највећи број насеља ван градова нема ни најосновнију инфраструктуру. На готово милион хектара ораница једина култура која расте јесте коров, а за свега неколико година испразниће се чак 1.000 села. Србији прети реална опасност да држава, када се после вишедеценијских најава коначно „окрене селу“, тамо не затекне никога.

Од села су сви дигли руке – слажу се пољопривредници, али и стручњаци и агроекономисти. Пољопривреда је интересантна када се постижу добри извозни резултати, али када пољопривредницима треба обезбедити сигурност у раду и солидне откупне цене, а такође и комуналну инфраструктуру какву имају градови, село бива заборављено.

Србија, која је, према свим показатељима, аграрна земља, како упозорава проф. др Миланин Шеварлић, шеф Катедре за економику пољопривреде на Пољоприврдном факултету у Београду, себи допушта „луксуз“ да, уз све више напуштених села, има више од 2.500 младих незапослених агронома, а такође и готово 20.000 хектара пашњака које нико не користи.

– У Скупштини сам предложио да се и младим агрономима обезбеди предност при закупу државне земље, како би почели да је обрађују, и на тај начин унели бар мало живота у села која су све празнија – каже Шеварлић. – Сада, по условном грлу дајемо предност за закуп хектара ораница, а мој предлог је да агроном има преност при закупу 50 хектара, и то на најмање 20 година. Агрономи би тако на село донели неопходно знање, а такође би, користећи празне и највећим делом запуштене пашњаке по селима, могли да покрену сточарску производњу, прво гајећи овце и козе, које би пашњаке „прилагодиле“ говедима, и на тај начин, не само запосле сами себе, већ и многе становнике села..

Шеварлић напомиње како би у ревитализацији села требало искористити и претприступне фондове Европске уније, који су нам све ближи. Ако се то не уради, напомиње Шеварлић, могли бисмо да доживимо судбину Шпаније, у којој је цело село, недавно, понуђено на продају за само 300.000 евра.

– На село не треба гледати као на место где се баве пољопривредом, већ је то место и за многе делатности које се „наслањају“ на пољопривреду, као што су стари занати, сеоски туризам… – сматра Шеварлић. – Наравно, потребно је да се држава окрене селу, и да створи добар амбијент за то. Село, такође, постаје интересантно и као место на које могу да се „повуку“ стари људи из градова, ако им се обезбеди адекватна лекарска нега…
СЕЛА БЕЗ ПРОДАВНИЦЕ Истраживање на тему квалитета живота у селима које је за потребе Уједињених нација направљено у Србији показало је да више од половине насеља у Србији нема дом здравља нити амбуланту. Од 4.600 села у Србији у чак 73 одсто не постоји дом културе, нити библиотека. Пошту сањају мештани 2.000 села, док око 500 насеља нема везу са остатком света јавним превозом. Да је житељима највећег броја места у Србији недоступна већина садржаја за иоле нормалнан живот, најбоље показује податак да чак 400 насеља по основне производе морају на пут, јер у њиховом месту не постоји чак ни – продавница. Петина насеља, уз то, нема ни основну школу, а две трећине села нема ветеринарску амбуланту или биљну апотеку.

Ђорђе Бугарин, секретар Удружења пољопривреде Привредне коморе Војводине, за јако тешко стање на селу криви пре свега лоше урађену приватизацију у пољопривреди која је довела до тога да су власници имовине на селу постали људи који не живе од пољопривреде.

– То је довело до тога да се профит који су правили некадашњи велики комбинати не враћа назад у село, и тиме село чини неатрактивним за запошљавање – каже Бугарин. – Задруге, које су окупљале мале пољопривреднике, такође су препуштене саме себи, и најчешће су се урушавале, пошто су запослени у њима преузели управу, и нису дозвољавали да пољопривредници, чији је „сервис“ оне требале да буду, почну њима да управљају. Држава, са своје стране, није успоставила систем организовања задруга, који би одговарао правилима ЕУ, тако да су пољопривредници, буквално, остављени сами себи…

Ствари би се, додаје Бугарин, могле поправити, пре свега кроз реформу задружног система, и повратак имовине задруга, пошто би се на тај начин пољопривредници уверили како нису само транзициони губитници.

– Ту су, наравно, и претприступни фондови ЕУ – каже Бугарин. – Нама, међутим, како ми се чини, највише недостају управо пажња и добра воља одговорних, да се ситуација на селу промени…

Стипан Шарчевић, пољопривредник из Старог Жедника, код Суботице, који са сином обрађује око 450 јутара ораница, и гаји 5.000 кока носиља и има фарму са 30 крмача и око 700 товљеника у турнусу, објашњава како село неће кренути набоље, док год се занемарује сточарска производња.

– Само у Жеднику, некад смо, у турнусу, гајили око 10.000 товљеника – подсећа Шарчевић. – Сада, у целом селу, нема више од 1.000 товљеника. А јасно је да се од саме ратарске производње тешко може извући профит. Нама пољопривредницима, наравно, највише смета неизвесност, односно то што не можемо да планирамо цене по којима ћемо продати наше производе. Диктирају нам их други, а ми смо ту да „узмемо или оставимо“. Како млад пољопривредник да створи нешто, кад стално идемо корак напред, два корака назад. За нас, озбиљне произвођаче, велики је успех само да сачувамо оно што смо стекли…

Као један од најкрупнијих разлога за лошу демографску слику Србије узимају се миграције из села у градове. Одлазак младе, репродуктивне популације села је оставило у рукама стараца. Истраживања су показала да је из села у градове од педесетих година до данас прело око осам милиона људи, што је процес за који би било којој развијеној земљи било потребно најмање 150 година. Да би се у рурална подручја вратио живот, потребна је озбиљна решеност државе.
Да за то нема воље међу онима који виде државу и усмеравају њен развој, сматра Бранислав Гулан, члан Одбора за село САНУ. Он каже да је последњи час да се нешто предузме, али и да би криза и велика незапосленост у градовима могли да буду шанса за опустела села.

– Да би се то догодило, мора да постоји јака политичка воља – објашњава Гулан. – Велики број оних који остану без посла, уз пристојну отпремнину, окренули би се пољопривреди и животу у некој од 50.000 напуштених или 145.000 неусељених кућа. Живот у селу, међутим, не сме да буде посељачење. То значи да би држава морала и селу да обезбедни минимум животних услова који постоје у граду.

Одбор за село САНУ, који чине стручњаци различитих профила, саставио је план демографског и економског опоравка села у Србији. Прва ставка у овом документу јесте да популациона политика у сеоским срединама мора да буде саставни део економске, аграрне, развојне и културне политике. Она мора да направи раскид са досадашњом праксом која је младе људе истискивала из села и пољопривреде. Зато је важно да се побољша положај ове привредне гране и да се много више инвестира у саобраћајну и комуналну инфраструктуру сеоских подручја. Услов за било какав напредак је и побољшање социјалног осигурања, али и образовање и просвећивања младих пољопривредника.

Новости