Највеће понижење Еди Рама нам није приредио причом о Косову и његовој независности. Ти душебрижни савети да би било добро признати реалност на терену долазили су и раније од много значајнијих и утицајних саговорника.
У почетку иза кулиса, а потом и отворено, онако крошеом, без тактизирања, учиниле су то и Ангела Меркел и Хилари Клинтон. Сећате се када нам је фрау Меркел усред Београда поред смркнутог Тадића издекламовала како се од нас очекује демонтажа српских институција на северу покрајине. Или када нам је лејди Клинтон поред нервозног Дачића подједнако оштро узвратила да се “о статусу, суверенитету и територијалном интегритету Косова не може расправљати”.
И да видиш, нисмо се тако узјогунили, онако листом од опозиције до премијера, од ТВ Пинка до “Политике”, као што је то било после угошћавања албанског премијера. Не могу да се отмем утиску да целе ове калимеровске реакције не би ни било да Вучић није онако увређено одреаговао – и то више пута.
У сенци тог безобразног савета шта нам је чинити по питању Косова, потпуно неоправдано је остала Рамина изјава о мањинама. Албански премијер се усудио да упореди положај Албанаца на југу централне Србије и Срба на Космету, констатујући како су његови сународници у горем положају?!
Може Рама уз америчког ментора да тренира живце српских челника, али је остало потпуно недоречено да ли су у разговорима званичници Београда уопште потегли статус српске мањине у Албанији, а да то није било на нивоу дурења и држања буквице о дипломатском протоколу, кршењу договора и гомили других глупости из шињела тзв. политичке коректности.
Да ли су иједног момента српски представници поставили питање положаја Срба у Албанији, или се то свело само на накнадну Дачићеву реакцију, више за унутрашњу употребу, него као део ефективног спољнополитичког деловања?
Да им није то природно интересовање матице за сународнике забранио неко у Берлину или Вашингтону? Не бих рекла. Пре ће бити да су српске вође више наклапали о дрону него о катастрофалном положају Срба у Албанији, држави у којој је однос према мањинама најригиднији у Европи.
Могло би се рећи да је то последица пре свега наслеђа режима Енвера Хоџе, али њега нема већ тридесетак година, док се Албанија кити статусом кандидата за чланство у ЕУ. Што би значило да је Тирана добрим делом испунила високе критеријуме Брисела из поглавља о људским и мањинским правима. Којих црних права, када су Срби – ишчезли.
Тако бар кажу резултати последњег пописа становништва из 2011.
Има Црногораца (366), Рома (8.301), Грка (24.232), Македонаца (5.512). Има чак и Египћана (3.368), али Срба нема! Поређења ради, тридесетих година прошлог века Срба је било приближно осам у укупној популацији. До 2000. године у Албанији уопште нису хтели да признају постојање грчке, српске, црногорске и македонске мањине, а становници су морали имати албанска имена.
Када су на почетку новог миленијума уведени посебни регистри за припаднике мањина, поступак је био отежан јер би особа да би се регистровала морала да се врати прадедовском имену. За промену тог имена сиромашни грађанин Албаније, а другачијег етничног порекла од албанског, морао би да искешира на име разних такси око 1.000 евра. Па сад ти крени да се уместо Лекић, како ти се презивао деда, одрекнеш албанизованог презимена Лека.
Како стоје ствари на терену мањинских права сликовито говори и бројка да је чак 390.938 пописаних особа у Албанији одбило да се национално изјасни. У Београду некако пројектују да се већим делом ради о етничким Србима, док председник српско-црногорског Удружења Морача-Розафа Павле Брајовић, процењује да их има између 25.000 и 35.000.
О чему ми, дакле, причамо и коме смо дозволили да нам држи придике о мањинама?!
Ј. Арсеновић – Вести
