Од почетка ове године порески обвезници платили су око 200 милиона евра губитке које су створиле банке у државном власништву. Три домаће банке у којима је држава власник или сувласник – Привредна, Агро и Развојна банка Војводине
– лане су имале огромне минусе у пословању које ће сносити грађани Србије.
„Случајеви” тих банака се међусобно поприлично разликују, али им је једно заједничко: у државном су власништву и правиле су губитке.
И структура власништва у тим банкама и разлози због којих су се нашле у дубиозама су различити. У Развојној банци државно власништво је апсолутно већинско: Покрајина „држи” нешто више од 64 одсто акцијског капитала, а Република још 23,5 одсто. УАгробанци је, с друге стране, баш као и у Привредној, држава била власник тек двадесетак процената капитала, али је била највећи појединачни власник. Та банка је имала додатни проблем – велику разуђеност власништва, односно огроман број акционара који, очигледно, нису успевали да на ваљан начин контролишу менаџмент, али је симптоматично да се око тога, док ствари нису отишле до ђавола, није потрудила ни држава као доминантни власник.
У Развојној банци кажу да нису делили политички мотивисане кредите већ да је њихов губитак генерисан пословањем још из времена кад се звала Металс банка. УАгробанци сада не говоре више ништа: банка је угашена, а држава је основала нову да би заштитила штедише, док су досадашњи акционари „извисили„. Кључни део менаџмента је у притвору и имаће прилику да своју верзију приче исприча надлежним органима.
Главни брокер Синтеза инвест групе и један од најбољих познавалаца домаћег финансијског тржишта Ненад Гујаничић каже да је главни проблем свих државних банака у томе што њихови управљачи немају подстицај да воде банку на начин како то раде у банкама где је приватни капитал.
– Основни мотив државе за спасавање банке је страх да она може угрозити стабилност финансијског система – каже Гујаничић. – Јер дубиоза у једној банци може произвести панику на финансијском тржишту и прелити се на друге банке. Уколико се држава определи да интервенише у финансијском систему, то треба да буде краткорочно и да буде што је мање могуће. Јер ниједна банка не може функционисати уколико није заснована на основним постулатима тржишних механизама.
То није проблем само код нас – целу Европу већ неколико година тресе криза банкарског сектора и по правилу су се најгоре ствари дешавале тамо где је постојала власничка или интересна симбиоза између државе и банака. Наиме, у таквим ситуацијама банке нису довољно озбиљно схватале ризик. И зашто би, кад знају да ће држава стати иза њих и покрити трошкове погрешних потеза.
У теорији се то назива морални хазард: свако је склонији томе да доноси ризичније одлуке када зна да негативне последице неће сносити он сам већ неко други уместо њега. У конкретном случају државног банкарства, то значи да ће менаџери у таквим банкама давати ризичне кредите јер знају да ће, и уколико погреше, трошак поднети порески обвезници. Приватни власници банака су по правилу опрезнији. Зашто? Јер се коцкају сопственим парама, а не туђим.
В. Чворков
Скупо кошта општи интерес
Код нас често преовлађује мишљење да је добро да држава буде власник банака, али и компанија, јер ће, наводно, радити у општем интересу, док приватни власници, а поготово странци, по том мишљењу, само желе да узму паре и оду. Ипак, управо је тај аспект пословања државних банака најпроблематичнији: уколико се новац некоме даје из „општег интереса” и због „потреба развоја привреде”, то по правилу значи да му онај банкар ког занима само профит кредит заправо никад ни не би дао. То важи чак и када су сви умешани у овакве аранжмане потпуно „чисти”, што, наравно, није увек случај – такви кредити су често мотивисани партијским, политичким, рођачким или коруптивним интересима. Како се то на крају заврши, одлично се види на случају Агробанке: кредити су шаком и капом дељени одређеним компанијама које нису могле да их врате све док банка није потпуно упропашћена.
Дневник
