Влади блиски Информер објавио је недавно низ чланака о новцу који највеће и најгласније атлантистичке НВО у Србији добијају из САД и ЕУ. Подаци се односе на последње две и по године – од јануара 2014. до октобра 2016, а Информер тврди да располаже „финансијском документацијом и прецизним подацима“, односно да има „конкретне податке и доказе за све уплате које смо, под пуном материјалном и кривичном одговорношћу, набројали“.
Дакле, према Информеру, Фонд за хуманитарно право (ФХП) Наташе Кандић добио је, 2014‒2016, од ЕУ и САД 2.126.752 евра;Жене у црном Сташе Зајовић 1.587.596 евра (само од Владе ЕУ, тј. од Европске комисије – 476.883 евра); Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко инкасирао је 669.682 евра; а Центар за атлантске студије Јелене Милић – који отворено пропагира НАТО – 422.528 евра.
И Политика је крајем 2015. године објавила чланак своје новинарке Јелене Попадић, заснован на подацима са сајтаамеричког Фондација центра, „чији се портал сматра најажурнијом базом података о уплатама америчких фондација ка остатку света“. Подаци се односе на раздобље 2005‒2014. године. Они показују да је, за тих девет година, у НВО сектор у Србији само из САД стигло 35 милиона долара. Тако је Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић, из америчких извора добио 3,78 милиона долара, српски огранак Фонда за отворено друштво Џорџа Сороша 3,72 милиона долара, Центар за ненасилну акцију (Канвас) Срђе Поповића 2,7 милиона долара, Иницијатива младих за људска права 1,17 милиона долара, Београдски фонд за политичку изузетност Соње Лихт 984 000 долара, Грађанске иницијативе Миљенка Дерете 846 000 долара, итд.
Делатност ових НВО у српском друштву добро је позната. Њихов основни задатак је да убеде Србе како су они криви за распад Југославије и за све ратове на овим просторима, од 1992. до 1999. године, а посебно за агресију НАТО-а на Србију (1999). Нарочито је потребно Србе наговорити да прихвате кривицу за „геноцид“ у БиХ, Хрватској и на Космету. Тако су се Жене у црном 2009. године, обратиле „грађанима/кама државе у којој живимо“ (чак и именовање Србије као државе се избегава!?) како би их „подстакле да заједно рефлектирамо да је Сребреница (као и Аушвиц) историјска вододелница“. „Сребреница је парадигма свих српских злочина“, објашњава Сташа Зајовић, лидерка ЖуЦ, „Сребреница је, као и Аушвиц, место ʼфабрикације лешеваʼ“ (Феминистичка етика – отпор Жена у црном, стр. 12).
Жене у црном даље кажу: „Долазим из главног града државе-наследнице агресорског злочиначког режима, из главног града у којем се и данас глорификују и поричу злочини почињени у наше име. Моја одлука је да тражим одговорност за безбројне злочине почињене у моје/наше име“. „Увек морамо да имамо на уму одакле смо ми. Ми смо са окупаторске стране, а они су окупирани“, кажу активисткиње ЖуЦ (исто, стр. 15). Стога Жене у црном захтевају: „да у свим малим, већим и великим насељеним србијанским (!?) местима главна или једна од главних улица (или булевара) и тргова добије назив ʼУлица (Булевар, Трг) жртава сребреничког геноцидаʼ; да у местима у којима постоји више школа, једна школа добије поменуто име; да у оквиру обавезног наставног плана и програма у уџбеницима из историје или социологије буде уступљено онолико простора колико је потребно да се опширно и тачно пише о геноциду у Сребреници и свим другим српским злочинима и визуелно (фотографије логораша, фотографије уметничких дела која говоре о геноциду и другим српским злочинима) додатно илуструју геноцид и други злочини, те да публиковане исповести преживелих заточеника/ца српских логора и очевидаца са других места злочина буду обавезан део лектире и део из историје и социологије“ (исто).
Жене у црном су 2009. године уприличиле и акцију „Пар ципела – један живот“. У њој се прикупљало „8732 пари ципела, што одговара званичном броју убијених у геноциду“. У склопу те акције захтевано је да у Београду „трајни споменик буде подигнут на месту које оличава страдање жртава и антифашистичко наслеђе (на пример, Сајмиште)“, јер би „постављањем трајног споменика жртвама геноцида Београд стекао статус постгеноцидног града“ (исто, стр. 16‒17).
Позната нам је и делатност Хелсиншког одбора за људска права и његове шефице, Соње Бисерко, која је пред Међународним судом правде у Хагу сведочила у корист Хрватске у тужби за геноцид против Србије. Рецимо, Хелсиншки одбор за људска права направио је, 2008. године, списак „националистичких“ професора Универзитета у Београду. „Није тешко замислити како изгледају предавања и вежбе које држе ови професори“, каже се у тој, својеврсној потерници Хелсиншког одбора, „као ни обавезно знање које студенти морају да покажу да би код њих положили испит. (…) Много опаснији и озбиљнији проблем представљају њихови уџбеници, као и остала литература на коју упућују студенте“ (стр. 103).
Због тога је Хелсиншки одбор предложио да се из јавности одстране „националистички“ професори, да се строго контролише шта они причају на предавањима и вежбама, да се провере универзитетски уџбеници, да се неподобни цензуришу и надоместе уџбеницима, на пример, из Хрватске или с Косова: „Препоручује се (…) цензура уџбеника који се покажу неадекватним у смислу писања историје из визуре оправдања српских злочина, али не на начин њиховог одстрањивања, већ њиховом критиком. Испитна литература на тај начин мора укључити и радове аутора из региона“ (стр. 75).
Замислимо да је у САД нека проруска НВО за људска права направила списак америчких професора за које тврди да су „амерички националисти“. И да је затражила да се њихова предавања контролишу, а да се њихови уџбеници „цензуришу“. Шта би, на пример, амерички либерали на то рекли? Да ли би тој НВО честитали на „храброј борби за људска права“? Или би је, можда, исмејали као организацију која не разуме елементарне поставке концепције академских слобода, као ни елементарне поставке концепције аутономије универзитета?
Такође, замислимо да је нека НВО у Србији, која се, наводно, бави заступањем људских права, направила списак другосрбијанаца који примају плате у нашим државним установама и да су се на том списку нашли многобројни аутори из Пешчаника, Е-новина, Бетона или листа Данас. Такође замислите да је у том „извештају“ препоручено да се лицима са списка онемогући јавно наступање, да се контролише шта причају током радног времена, те да се њихови радови „цензуришу“. Каква би била реакција српске јавности? И о каквим „људским правима“ је онда ту реч – укључујући и право на слободу мишљења?
Коначно, можемо ли замислити да град Вашингтон опреми луксузну вилу у средишту вароши коју би назвао „Кућом људских права“ и у којој би додељивао просторије (без конкурса), између осталог, и НВО која се залаже за „лустрацију“ америчких „националистичких“ професора и за њихов изгон из јавног живота? Јер, док многе, далеко старије и корисније НВО одХелсиншког одбора за људска права у Београду немају своје просторије – на пример Српско социолошко друштво (ССД), као национална асоцијација социолога у Србији (основано 1954. године) – ова провашингтонска НВО је од градског естаблишмента, 2011. године, великодушно добила на коришћење луксузне просторије у Улици Милоша Великог бр. 4.
Оно што посебно боли српску јавност, када је реч о тим НВО, јесте што оне дају тон делу наше грађанистичке јавности, укључив и културну и уметничку. За њу не постоје Јасеновац, Глина, Петровачка цеста, јаме, жице, каме, Паг, Јадовно, Плитвице, Масленички мост, „Бљесак“, „Олуја“, спаљивање ћириличних књига и разбијање ћириличних табли… Та „елита“ чини све да докаже да је сваки балкански национализам само одговор на српски – који је, ваљда, једини опасан и лош, те да се онда некако само по себи разуме зашто је Србе дозвољено мрзети.
Но, оно што погађа српску јавност нису само милиони евра које САД и ЕУ дају за различите врсте атлантистичке а онда и антисрпске пропаганде (посебно када је реч о агресији НАТО-а 1999. године или о рату у БиХ и Хрватској), већ и чињеница да се она ипак прима у делу наше културне и уметничке јавности. У Србији, рецимо, сасвим је уобичајено да се на њеним позорницама одржава представа Црвена: Самоубиство нације, која почиње песмом „Јеби се, Србијо, због крсне славе и колача!“. „Уметничка провокација“ се, између осталог, односи на изругивање крсној слави, као значајном обележју српске националне и културне баштине, а да „уметници“ при томе не примећују да тиме врше насиље над публиком и ругају се њеној култури. У Хрватској се не може ни замислити да неко направи представу „Јеби се, Хрватско!“, док ће код нас, вероватно, аутори ове представе сутра добити националну пензију – као и многи други овдашњи „деконтаминатори“.
„Јеби се, Србијо!“ у представи се извикује зарад „борбе за женска права“, при чему наши аутоколонијални културтрегери не примећују да су се заправо идентификовали са агресором: уместо да нешто кажу о десетинама хиљада жена у Србији које као робиње раде у понижавајућим условима и за бедан новац, не само на Ускрс већ и на крсну славу – при чему њихове стране газде од „српске“ владе за то добијају по 10.000 евра за свако радно место – одједном крсна слава постаје симбол тлачења жена и због ње треба псовати ову земљу?!
Нису, дакле, проблем изузетно високе, обичном човеку готово незамисливе, суме новца које примају неколике НВО. Проблем је у томе што је унутар српске културе и медија створена читава мрежа лојалности Вашингтону и Бриселу, која има комплетну кадровску структуру – од волонтера и активиста, преко новинара, уметника и културних радника, до високих службеника Владе.
Када је поменута новинарка Политике, Јелена Попадић објавиланаставак помињаног текста у коме је навела да је тзв. Независно друштво новинара Војводине (НДНВ) – НВО Динка Грухоњића која је позната по томе што промовише одвајање Војводине од Србије (о чему сам више пута писао) – од 2012. до 2014. године добила 242.000 долара, између осталог и од фондације из САД (НЕД) на чијем сајту се Србија приказују без обе покрајине, дакле, због тог текста НДНВ је тужио ову новинарку и ПолитикуСавету за штампу. Наводно, таквим се текстовима „ствара морална паника“ и „наноси штета НДНВ-у“, те „прави списак државних непријатеља“.
Како сам и ја, користећи податке из овог текста, написао чланак у коме сам подсетио на неке екстремистичке ставове које износи Динко Грухоњић, а који се могу наћи и на сајту НДНВАутономија инфо, Грухоњићев НДНВ је Савету за штампу поднео тужбу и против мене.
Запрепашћујуће је – али сасвим знаковито за стање наше медијске елите – да је ово тело изрекло оцену да је истраживачки текст новинарке Политике „тенденциозан и да је написан на такав начин да лако може да му се учита одређено значење, без обзира што то у тексту нигде није написано“ (!?), јер се „читалац практично наводи на то да ово новинарско удружење обавља неке недозвољене послове за своје донаторе“ (?!).
„Кад је реч о коментару Слободана Антонића“, каже се даље у одлуци Савета за штампу, „део чланова Комисије оценио је да је аутор изнео вредносне судове, односно своје мишљење о раду НДНВ и његовог председника, без увредљивих речи говора мржње, како је то у жалби наведено. Део чланова Комисије сматрао је, међутим, да је коментар заснован на подацима из текста за који је већ утврђено да је прекршај Кодекса. Како су три члана Комисије гласала ʼзаʼ одлуку да је Кодекс прекршен, три ʼпротивʼ, а пет чланова је било уздржано, Комисија (у случају коментара Слободана Антонића) није успела да усагласи одлуку“.
Ето, добро сам прошао. Што се тиче Политике, Савет за штампу овом листу је наложио „да одлуку Комисије (о прекршеном новинарском кодексу) објави у свом штампаном и онлајн издању у року од пет дана од дана достављања одлуке“. Наравно, када одете на сајт Савета за штампу, видећете напомену: „Овај пројекат финансира Европска унија“, као и напомену да је „редизајнирање веб-сајта помогла Фондација за отворено друштво, Србија“.
Политика је такође, у новом чланку, указала да од девет чланова комисије који су гласали за осуду Политике, „четворо представљају (медијске) организације које су поменуте у тексту о којем се одлучивало; из невладиног сектора, који се осетио највише погођеним, гласало је троје представника; преостала два гласа донели су представници Асоцијације медија, међу којима је била и Марија Кордић, одговорна уредница таблоида Курир, која на самој седници није могла да сакрије задовољство када су је у више наврата остали чланови Комисије из НУНС-а називали будућом газдарицом Политике“.
Знам да овим текстом ризикујем да ме поново неко тужи Савету за штампу, као што и Геополитика, његовим објављивањем, ризикује да буде проглашена кривом због „политичке некоректности“.
Али наша је дужност да не затварамо очи пред моћним пропагандним структурама које су у овом друштву изграђене, као ни пред њиховим настојањем да колонијални и аутошовинистички наративи постану средиште српске политике и културе. Јавност не сме бити ускраћена за чињенице, за анализу актера и односа, као ни за вредновање поступака јавних делатника. Разборити читалац онда ће лако моћи да разазна шта је истина и које етичке и политичке консеквенце из ње произилазе.
Слободан Антонић
Геополитика број 101, децембар 2016.
