Социјалне мреже претварају нас у зомбије, који и дању и ноћу трагају за синтетичким потхрањивањем ума и срца и тиме их никако не могу заситити. Научници не драматизују ситуацију, али апелују да се скрене пажња на овај забрињавајући проблем.
Ради се о новој тегоби. Њен назив је „Анксиозна неуроза од социјалних мрежа“. Настанак овог проблема изазван је наглим развојем Интернета. Научници се тренутно нису одлучили да му дају дефиницију психичког поремећаја, али нема сумње да је то озбиљна зависност. Психолог Олга Серебровска каже следеће.
– Ово није врста психичког поремећаја. Неко постаје зависан, неко – не. Људи иначе имају предиспозиције за зависност: од алкохола, дувана. Постоји одређени тип личности, који се тако и назива – „зависан“, и лица која припадају овом типу ипак ће потпасти под неку зависност. Данас то може бити и зависност од мреже. То је једна од варијанти патологије личности. Међутим пошто је то огранична патологија, само у изузетно тешким случајевима је неопходно лечење у фармаколошком смислу. Код редовних ситуација довољна је психотерапија. А као што се у већини случајева дешава, – човек није расположен на такво лечење. Разлог је у томе, што у мрежним комуникацијама он добија то што тражи, али на знатно лакши начин.
Са друге стране напредак се не може зауставити. И социјалне мреже (у целини – Интернет, као такав) – није баш неко најгоре достигнуће. Али као што се тиче свих других достигнућа, – потребно је научити се руковању са њим. Пиштољ и компјутер, који је прикључен на Интернет, не убијају сами по себи – све зависи од конкретне особе. Ево шта каже експерт за нове медије Institute for State Ideologies (Велика Британија) Антон Меркуров.
– Социјалне мреже су нова појава, која је доступна захваљујући јединственим медија-могућностима и ширењу Интернета. Са друге стране, то је једноставно алат за комуникације. Делом је комфорнији него телефон, него писано писмо. Са друге стране, он увлачи. И тада је потребно наћи равнотежу. Сваки човек има своју равнотежу. Човечанство има крајње мало искуства са мрежним животом. Није све до краја јасно. У сваком случају то је користан алатни систем. А како ће се свако понаособ њиме користити – то је индивидуална ствар. Има пуно далеко лепших ствари од писакања и читуцкања у социјалним мрежама, и њиховог коришћења.
Пре неколико година ни новинари, ни научници нису били спремни да поверују, да је могућа зависност од интернета. Доста њих су се једноставно подсмејавали таквим идејама. Аргументација је била сведена на то, да је глобална мрежа – корисна ствар, она омогућава остваривање комуникација, претрагу и налажење информације.
Упоређење Интернета са наркотицима и данас многи сматрају претераним. А уколико, на пример, узмемо данашњу телевизију, у коју је заронило мноштво људи без намере да испливају на површину, а то је већ патолошка зависност,- зашто би у том случају избегавали сличне закључке, када се ради о Глобалној мрежи?
Експерти називају такве патологије нехемијским (патологија понашања) зависностима, које се оснивају на прекомерној интеракцији између човека и машине. Праћење телевизијских програма – пасивна зависност, прекомерно играње видеоигрицама – активна зависност. Интернет – зависност, очигледно се налази негде између. Говори психолог Олга Серебровска.
– Мислим, да људи у виртуелном свету траже све то, што не могу да нађу у реалном. Разлога има пуно: бежање од усамљености, попуна слободног времена, у сваком случају стварање илузије да си потребан. Друга је ствар, што је општење у мрежи једноставније. Оно је мање захтевно према појединцу. У реалном свету, за општење треба се побринути о свом изгледу, бити насмејан, треба бити у складу са другим стандардима, потребно је више поштења. Јер у директним контактима лакше се уочава неискреност. Већу улогу игра израз лица и тон разговора.
Пионир истраживања у области психологије Интернета, један од најеминентнијих америчких стручњака у овој области, посебно у проблематици интернет-зависности Џон Сулер констатује чињеницу, да је за неке људе заиста карактеристична патолошка везаност за компјутер и киберпростор. Према његовом мишљењу, сада се води изузетно важна полемика: да ли ми сада посматрамо нови тип психичког обољења, или се само ради о модификацији нечег старог?
Професор психологије Питсбургш Ког универзитета у Бредфорду, аутор књиге „Caught in the Net“ („Ухваћени у мрежи“), доктор Кимберли Јанг наглашава, да од психијатара стиже све више података о порасту броја пацијената, чије су основне тегобе везане са утицајем Интернета. Доктор износи закључак, да се питања подршке и развоја интернет-технологија, која су раније разматрана само у контексту утилитарног коришћења, морају разматрати у контексту менталног здравља становништва.
Неопходно је разрадити превентивне програме, центре обнављања и групе подршке. „Нове области истраживања морају укључивати развој стандардних дијагностичких инструмената за дефинисање киберзависних људи и процену њиховог стања, да би се у будућности разумела улога везе и утицаја Интернета на друге раније познате зависности (на пример, алкохолизам, коцка, сексуална искомплексираност) и психијатријска стања (на пример, депресија, манијакално-депресивни поремећаји, смањење стабилности пажње)“.
Питање је – граница, иза које настаје ментална болест, сматра психолог Олга Серебровска.
– Граница се може одредити само уколико се изврши процена живота човека пре него што је „отишао“ у социјалне мреже, и током „боравка“ у њима. Уколико уочавамо видљиве промене; уколико видимо, да је комуницирање у мрежама потпуно потиснуло друге врсте активности, тада можемо говорити да је граница између норме и патологије пређена. Човек прекида општење на традиционалан начин, престаје да пружа пажњу личном развоју, да акумулише знања, чита књиге. Виртуелно комуницирање одузима преко 50% живота.
Стручњаци издвајају пет основних подтипова основне дијагнозе „Интернет-зависност“, који карактеришу – према чему је завистан појединац: киберсекс, виртуелна познанства, онлајн берзанске операције и коцка, опсесија сурфинга, и најзад, један од најпопуларнијих случајева – компјутерске игре.
Уколико сте приметили код себе макар један од наведених симптома, време је да се замислите о свом менталном здрављу. За успешно лечење је потребно, да човек схвати да је болестан, након чега, у ствари, почиње лечење. Занимљиво је, да према мишљењу лекара, у основи свих ових патологија налази се комлекс ниже вредности. Тако да има смисла да мало прочепркате у себи. Уосталом то никада није на одмет.
Познати амерички истраживач Мајкл Фенишел сматра, да „зависност од Интернета“ садржи више значења. Све зависи од контекста. Узећемо пример, уколико неко није у стању да напусти место где станује и притом налази пријатеље, користи се информацијама и у целини је активан, онда је за њега могућност учешћа у социјалним мрежама налик на поклон са небеса, позитиван однос према средствима, који омогућавају побољшање живота. Таква је парадигма понашања – позитивно искуство служи учвршћивању конкретних врста понашања, и према томе наставља се понашање ове врсте, истиче Мајкл Фенишел.
Његов колега из Џонстаунског универзитета (САД) Стивен Стерн допушта могућност, да је цела ствар – због моде. Данас је Интернет постао исто толико продоран, као што су за претходне генерације били телефон и телевизија.
Технологија, по дефиницији, допушта могућност да се уради нешто, што је немогуће или се изузетно тешко може урадити без коришћења специјалних технологија; уз то се често на то надограђује перспектива да то буде урађено на најбољи, најефикаснији начин. Иако нам технологије омогућавају да лакше урадимо добре ствари и да их „произведемо“ у великој количини, иако нам транспортне технологије омогућавају ефикасно кретање, а комуникацијске технологије – међусобно општење, – на сву жалост и несрећу, те исте технологије проширују наше способности да предузмемо неадекватне и деструктивне радње, усмерене против себе или на друге људе.
Не треба ипак заборављати, да је готово све што се данас успешно преноси уз посредовање Интернета, било потпуно доступно далеко пре него што је откривен компјутер. Све ће нам то бити приступачно пуно година и након што ће компјутери изаћи из моде.
Сергеј Дуз,
