Ишчекујући извештај Дика Мартија

Треба рећи, да је, према писању „Политике“ илегално узимање органа започето током ратних сукоба на Косову 1999.године, настављено, касније у клиници „Медикус“. Такође, нове информације показују да исти људи стоје иза организације овог нелегалног бизниса.

Разлика је у томе што док су у „Жутој кући“, на северу Албаније жртве били отети српски цивили и други неалбанци, на клици „Медикус“ органи су одузимани од особа које су их продавале како би дошле до зараде.

Иако је суђење поводом случаја „Медикус“, започето у октобру 2011.године, управо под окриљем мисије Еулекс на Косову, сам Еулекс пориче, готово упадљиву, везу између ова два случаја.

Председница Хелсиншког одбора за људка права у Србији, Соња Бисерко, у изјави поводом нелегалне трговине људским органима, за Глас Русије наводи:

То јесте глобални проблем. То није само проблем на Косову, већ и шире у регији, јер о томе се много причало и за време рата у Босни, и у другим подручјима захваћеним таквим сукобима, да постоји шанса да се догађају такве ствари. Значи, важно је да су се овог пута умешале Уједињене Нације и Европска Унија. То је начин или могућност да се овај проблем издигне на један ниво који би се на тај начин иституционализовао и омогућио да се тај процес глобално прати кроз разне међународне институције.

Даље, по питању целог случаја, госпођа Бисерко додаје:

– Морам да кажем да је Београд доста користио ту чињеницу у успоравању признања Косова и покушао да дискредитује Косово и квалификује као криминална држава. Мислим да то није добро за будуће односе Косова и Србије, јер они ипак не могу избећи чињеницу да је нормализација односа важна и за једну и за другу страну. Поготову, за Србију, у овој фази, када се деклеративно изјашњава као земља која жели да уђе у Европксу Унију. Мислим да цео случај треба оставити судским органима и организацијама које се тиме баве, а онда након тога заузети одређене ставове и закључке за будућност.

Са друге стране, заменик тужиоца за ратне злочине и портпарол Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије, Бруно Векарић, на питање о компетентности Окружног суда у Приштини да води случај „Медикус“, одговара:

– Много је важније, да када се приступа једном оваквом феномену, постоји она јасна политичка воља, а она природно не постоји на Косову. У свим овим великим извештајима, пре свега мислим на онај који је поднео Дик Марти, помињу се високи функционери Косова.То је једно питање, а друго је питање мене као грађанина Србије и као неког ко представља државне органе Србије, ја свакако имам резерву, јер Србија званично не признаје Косово. Постоје одређене релације у том спољно политичком смислу и пошто смо ми правосудни орган – због тога по природи ствари изражавам резерву.

Српско тужилаштво за ратне злочине је наставило рад на расветљавању судбине више стотина несталих Срба са Косова, а и Специјално тужилаштво за организовани криминал Србије, је укључено у ову истрагу. На питање о повезаности случаја „Жуте куће“ и „Медикус“, као и глобалног карактера злочина, господин Векарић одговара:

– Оно што нас занима јесте и оно претходно стање за време рата, када су људи одвођени, нестајали и очигледно били предмет управо ове ужасне појаве. Са друге стране, јавност, укључујући и извештаје људи на високим положајима, нам је савезник. Ми желимо да оно што откријемо у некој фази истраге, поделимо са јавношћу. Мислимо да ћемо на тај начин држати тензију. У супротном ће се све полако заборавити, рећи ће се „то је био ужас, свашта се тих 90.-тих дешавало на Западном Балкану и хајде да идемо даље“. Мислим да је недопустиво да се забораве жртве.

Тужилаштво, на челу са канађанином Џонатаном Рателом, иначе припадником мисије Еулекс, предложило је позивање нових сведока, чему се одбрана успротивила уз образложење да су „пристрасни“. Господин Векарић коментарише ове наводе:

– Одбрана може да каже шта жели, много је важније како ће на то реаговати судско веће. Очигледно да неком није стало да се потпуно отвори та књига и да се дође до истине. Можда сам наиван, али желим да сви правосудни органи у региону, у другим државама које се помињу, све те међународне комисије, Вилијамсонов тим, сва тужилаштва која раде у 6 земаља се баве трговином органима, да сви будемо један тим и да разоткријемо тај феномен. То је просто ужасно да неко продаје људске органе. Једно је то (не)легално давање органа, које је забрањено у скоро свим законодавствима, а друго је узимање органа од људи који се после бацају у неке јаме. То је нешто најмонструозније, што људски ум не може ни да замисли.

Јована Вукотић,