Према наводима Бошка Петровића из Теслића, шири простор око града Теслића за време турске владавине називао се Табор Поље. Једна лијепо изграђена зграда, тврди се да је била мехтеб, а налазила се на раскрсници данашње Карађорђеве и улице Првог Крајишког Корпуса. У тој згради је обављана свечаност и церемонија преласка у Ислам.
Биљежи се и предање: „Куме, сачекај мало док промијеним име“.
За појединачне случајеве све је ишло једноставно.
Хришћанин промијени име, добије ЧАЛМУ или ТУРБАН, а ко је имао новца, па купи свилај и чохане чакшире и мандуром потпун је Турчин.
Вук Вуковић и његова жена Сјена имали су два сина: Луку Вуковића (жена му је била Стака) и Вука Вуковић. Крсна слава Вуковића је Свети великомученик Георгије. Жена од Луке Вуковића, Стака била је врло грабежљива жена и она је била разлог преласка у ислам супруга Луке. Лука Вуковић касније је преузео је име Садик. Па је по његовом новом имену и настало презиме Садиковић.
Лука-Садик је касније је био и пресудитељ и таборској суданији у Теслићу. Према предањима, Лука-Садик је прво био православни свештеник док није прешао у ислам а касније је постао хоџа у засеоку Садиковићима, село Барићи -Теслић. Цркви, која је постојала у с. Барић, срушен је звоник и направљена је мунара.
Др Крунослав Драгановић наводи врло значајан документ једног безименог, али интелигентног Албанца који је добро познавао српско-хрватски језик. Документ је објавио Мехмед Ханџић који је члан улеме и добар познавалац турског језика. Документ, који је написао Албанац, садржан је у једном Турском зборнику из 1585.године, говори о приликама у Босни након освојања Босне под Турцима. Хришћански народ је врло тешко подносио порез („ђизију“) коју је имало плаћати немуслимско становништво турских земаља, па се народ у маси спремао да напусти Босну.
Међутим долази царски изасланик и савјетује првацима из разних села како да се ријеше тешког пореза.
Народ је прихватио предложено рјешење које је гласило: „Нек из сваког села један мушкарац прими муслимаско име да им се због тог имена опрости ђизија. Ово је обављено по свим селима и крајевима. Углавном се сложе и увиде да им је то на корист. Сваки једноставно своје име преведе на Турски језик“.
Коме је било име:
ЖИВКО прозове се ЈАХИЈА
ВУК узме име КУРТ
ГВОЗДЕН узме име ТИМУР.
Од наведених имена настајала су и презимена која и данас сусрећемо по Босни.
Чим се прозову муслимским именима, ђизија буде укинута.
Ова се група данас назива „П о т у р и м а“.
Ријеч „П о т у р“ је састављена од две ријечи, а то су „п о“ и скраћени облик од ријечи „Т у р ч и н“.
У хришћанском језику ријеч „п о“ значи половицу, а „Т у р ч и н“ значи муслиман.
Цео састав значи „П О Л У М У С Л И М А Н“.
Они су од оне врсте за коју Куран каже: „Ти су као говеда или још гори. По свом нечастивом вјеровању чувају безвјерске прописе, а бојећи се понижења пазе на еxлисунетски пут… потомци не одустају од пута својих пређа“.
Код ових вјерски прелаза види се потпуна одсутност вјерских мотива, иако се ради о чистој вјерској ствари. У часу преласка на ислам немају никакве вјерске поуке. Значајна је једна ријеч коју је записао фра Мијо Батинић из околине Високог. Када је неко одлазио у Високо онда је знао рећи: „Причекај само да промјеним име“.
* * *
У књизи „Шест вијекова ПОРОДИЦЕ РАДОЊИЋ“, Младен Радоњић наводи занимљив став који је изнео норвешки дипломата ТОРНВАЛД СОЛТЕМБЕРГ, боравећи у мировној мисији у БиХ 1991 – 1995. године.
Торвалд је једном приликом рекао да у БиХ ратују Срби између себе подељени у три вјере:
– Православну,
– Католичку,
– Муслиманску.
Овај закључак Торвалд је аргументовао са аустро-угарским уџбеником географије из 1886.године, када је у њеном саставу била и Босна.
Уџбеник географије био је за целу Аустругарску.
У том уџбенику географије те 1886. године пише: „У БиХ живе само Срби са три вјере: Православне, Католичке и Муслиманске“.
Срби муслиманске вјере, зна се, то су потурице. Прве потурице били су богати Срби, српска властела, а узимали су ислам да сачавају положај и имање. Турци им обећаше. За кратко вријеме почеше им Турци кресати имање, а иза тога скинуше им и повластице.
* * *
Ево једне приче коју је професор Новак Мандић, аутор књиге „Земља звана Гацко“, пронашао у Турским записима.
Село Казанци се налази и данас на путу Гацко- Никшић, а у време ове приче око 1645. године Осман Паша- Казанац Поповић (а ово Поповић по аустро-угарској географији значи Србин муслиманске вјере) обилазећи свој џемат, наврати у кућу старог Павла Поповића. Синови Павлови дочекаше пашу како и доликује његовој титули, наравно све из страха, јер ко се паши замерио гадно је прошао.
Елем, када се паша нагостио и поднапио скиде обешене гусле са зида и поче тако музикално свирати да једна од Павлових снаха заплака. Осман Паша Казанац Поповић запита: А зашто плачеш, влахињо?
Имала сам ђевера који је свирао тако добро као и ти пашо, али је пре 20 година нестао без трага. Ђед Павле посведочи и исприча да је нестао у шеснаестој години чувајући козе у шуми.
Опет ће паша: А да ли би могао препознати сина?
Стара мајка, жена Павлова, каже како је то лако препознати Јакова, како јој се звао син рођени 1627. године на лијевој мишици имао је повећи младеж са чуперком длака у средини.
Паша скиде доламу, заврну рукав и указа се поменути младеж.
Настаде весеље.
Осман-паша заборави да је по аустро-угарској географији Србин – муслиман, у загрљају мајке, оца Павла и браће осећао се само Србином.
Аутор: Владимир П. Стевановић / Магацин.орг
