Исламски калифат и Балкан: зелено светло за терористе!

У “Републици Косово” дошло је до принципијелно нове појаве коју чак ни стручњаци нису очекивали – појаве радикалних исламиста који су прешли на методе терористичких самоубилачких акција. Крајем јуна 2014. године појавила се информација да више од 10 Албанаца са Косова и Метохије завршава полугодишњу припрему за спровођење шахидских напада на Косову и можда и у Албанији. “Припремање” укључује и употребу наркотика. Неки од “џихадиста”, у складу са сазнањима западних обавештајних служби и “косовских” медија, већ су се вратили на КиМ.[1] У балканским медијима 28. августа је прострујала вест да су западне обавештајне службе доставиле Београду списак од 20 милитаната са “Косова” и “Санџака”, заврбованих да ратују за “Исламску државу”, који су специјално припремљени за вршење шахидских операција. Посебно се истиче да се терористи “Исламске државе Ирака и Леванта налазе у непрекидном контакту са својим присталицама у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Албанији и Македонији и да су сви добили наређење да буду спремни на акцију”.[2] Тог истог дана, 28. августа, амбасада Србије у Дамаску је добила писмо, практично ултиматум џихадиста, са директном претњом физичке ликвидације персонала амбасаде ако у року од 7 дана не напусти земљу. Према више извора, иницијатор претње српској амбасади у име ИДИЛ-а (Исламска држава Ирака и Леванта) била је “Балканска бригада”, чије су главне вође базиране на “Косову” и централној Србији и та “израслина тероризма на Балкану” позната је по изузетно зверском обрачунавању са неистомишљеницима.

Милитанти радикалних исламиста са “Косова” у Сирији ратују против Башара Асада, на страни Ал-Нусре од 2012. године. Овде је “маркирана” организација «Rinija islame – Kačanik» (Исламска омладина – Качаник). Косовски Албанац Блерим Хета из Урошевца је крајем марта 2014. године у Ираку починио терористички акт у коме су погинула 52 човека, званично поставши први балкански терориста бомбаш-самоубица. Емрах Фојница који је дошао у Ирак ради спровођења шахидске операције, погинуо је отприлике пола године касније. Случај Лавдрима Мухаџерија – косовског присталице покрета Ал-Нусра који је ратовао на страни ИДИЛ-а – постао је један од најпознатијих. Пореклом из Качаника, Мухаџери (према најновијим подацима убијен је у августу 2014. године) је на својој Фејсбук страници крајем јула поставио фотографију на којој је забележено како он лично одсеца главу човеку. Најупечатљивије је то да је Мухаџери неколико година радио на Космету за КФОР, потом у саставу НАТО снага у Авганистану. Дакле, вероватно је припрема у редовима алијансе била успешна, па је он постао један од првих косовских милитаната који се упутио да ратује у Сирију и постао је један од вођа џихадиста у Сирији и Ираку.

Међутим, Мухаџери се није ограничио територијом Блиског Истока, претио је да ће лично доћи на север Косова и обрачунати се са Србима у Косовској Митровици исто тако као што је то чинила ОВК”.

У Сирији је 8. августа из снајпера убијен 19-годишњи исламски екстремиста Патриот Матоши из Гњилана (КиМ). Неколико месеци он је био члан организације “Исламска Држава”, позивајући на џихад. Идеолошке и практичне вештине борбе стекао је током обуке у медреси  «Alaud-di», где је био повезан са Лавдримом Мухаџеријем и имамом џамије “ЕЛ-Кудус” у Гњилану Зекерија Ћазимијем – учитељем Мухаџерија. З. Ћазими је окарактерисан као један од главних инспиратора џихада на Косову. Толико су озбиљну претњу по себе, од исламских екстремиста, осетиле снаге североатланске алијансе у “Републици Косово”, да је Хашим Тачи 11. августа морао спровести операцију за хапшење њихових најодиознијих представника. Тачније покушај хапшења. Било је ухапшено 40 људи (на списку “Специјалног тужилаштва Косова” налази се 96 лица оптужених за терористичку делатност на територији Ирака и Сирије). Треба истаћи да се 17 људи успело сакрити – највероватније пронашавши уточиште у Македонији, Албанији, Рашкој области – управо у тим регионима постоји логистичка мрежа и базе “Ал-Каиде”. Бег на територију Прешева (додуше, безуспешно) покушао је и поменути имам Зекерија Ћазими. Карактеристично је да је Ћазимију, који је ставио акценат на вехабизам, одређен један месец кућног притвора.

Између осталих, побегли су и Бујар Брахими из Косовске Митровице, који је скоро пола године провео у борбама у Сирији заједно са Мухаџеријем и током последњих неколико месеци заврбовао је и послао нове милитанте-џихадисте у Ирак.[3] Низ ухапшених је у својим сведочењима потврдило да су се упутили у Сирију после позива “министра иностраних послова Косова” Енвера Хоџаја да пруже подршку опозиционим снагама у тој земљи. Делатност албанских радикалних исламиста представља претњу и за Новорусију, па тако и за Русију: почетком августа 2014. године појавила се информација о присуству албанских милитаната-џихадиста који ратују против снага Доњецке Народне Републике.[4]

Бивши косовски министар полиције Блерим Кучи, карактеришући дејства Тачија поводом хапшења терориста указао је да је то “спектакл за јавно мњење”, пошто сам Тачи и његова партија као нико други сносе апсолутну одговорност за ширење екстремизма на Косову. ДПС Косова је према тврдњама Кучија и изашла као победник на изборима захваљујући пре свега гласовима и подршци  екстремиста. Унутар косовског МУП-а и владе постоје одређени кругови који су директно или индиректно повезани са екстремистима, па због тога Косовска полиција која располаже детаљним информацијама о радикалним исламистима, не може никако променити стање ствари јер и она сама представља производ власти екстремиста. Као друга страна наступају невладине организације из арапских земаља које су се учврстиле на “Косову” после завршетка бомбардовања Југославије. Како указује Флоријан Ћехаја, директор приштинског Центра за изучавање проблема безбедности, управо су арапске организације “успеле да рашире религиозни поглед на свет који никада није био карактеристичан за Косово”. Међународна заједница и снаге НАТО пакта које располажу свом пуноћом власти на КиМ, нису се успротивиле ширењу радикалних исламских покрета.[5] Тренутно створена “Исламска држава” уз подршку специјалних служби САД и земаља Персијског залива, прошла је неколико фаза свог развоја док је стигла до “државног” пројекта, прогласивши се Калифатом. Идеолошке основе Калифата између осталог формиране су и од стране фанатичних исламских екстремиста из земаља Европе, а акценат је стављен на “Исламско-сунитску интернационалу” уз коришћење систематског и немилосрдног терора. “Петогодишњи план” ширења Исламског Калифата подразумева увлачење у своје границе Северне Африке, Блиског Истока, дела територије Азије, Шпанију, Аустрију, Мађарску, део Украјине, од Балканских земаља – Србију (у првом реду “Косово” и “Санџак”), Босну и Херцеговину, Хрватску.[6]

“Исламска држава” добија солидну подршку – ракете, минобацаче, противтенковско наоружање, оклопне транспортере и комуникацијску технологију из Европе. Као испоручиоци оружја у првом реду се јављају Бугарска, Хрватска, Румунија, а такође и Украјина.[7] Проток џихадиста у “Исламску државу” се не прекида: они пристижу из Србије (“Косово” и “Санџак”), Босне и Херцеговине, Македоније, Албаније и Бугарске. Хрватска обавештајна служба (Sigurnosno-obavještajna agencija, СОА) је 1. септембра 2014. године, први пут у својој историји у својству једне од главних претњи својој безбедности указала на проблем џихадизма, који своје порекло води из земаља југо-источне Европе. Конкретно, указује се на цифру од неколико стотина милитаната “из земаља суседа Хрватске” који ратују у Сирији и Ираку “од којих су неки присталице најрадикалнијих исламских групација”. У документу се бележи тенденција успостављања контаката и сарадње међу екстремистичким групама у Хрватској и регионима Европе.[8] Међутим, није најважнија ствар открити тачан “број бајонета”, него у томе да ће се по повратку радикални исламисти раширити по Балкану остајући верни својим “вођама”, чувајући координацију и логистичке везе, спремност да на први сигнал почну мобилизацију – било да се ради о Косову, Санџаку, Сарајеву или Скопљу и самим тим довести регион Балкана до цивилизацијског колапса.

Дакле, реални сценарио укључује запљускивање Балкана таласима екстремиста. Србији следи да предузме елементарна дејства за заштиту своје безбедности, да делује у правцу опстанка земље полазећи од схватања истинског стања ствари – деградације структурно важних сегмената државе, пре свега безбедносних структура. Српска држава се “осипа” у свим правцима, “осипа” се независно од илузија о евроинтеграцијама. Инерција распада поприма непоправљив карактер. Закључак је јасан и недвосмислен – немогуће је да опстанак земље обезбеди систем који је нанизан на ражањ зависан од спољне управе.