Утеривање земаља у дужничко ропство омогућавао је систем који функционише по следећој шеми: најпре наступају економске плаћене убице; уколико ми не успемо да заврбујемо шефове влада или председнике држава за наше циљеве, на сцену ступају „шакали“: људи задужени за послове свргавања влада или људи који убијају лидере земаља у које желимо да продремо. И, тек онда шаљемо војску. Војска је последње средство
Џон Перкинс је током много година био водећи светски економиста, односно „економски убица“ који је на креирању глобалне империје радио директно са челницима Светске банке, ММФ-а и другим светским финансијским институцијама. Његов посао састојао се у убеђивању шефова држава и влада земаља трећег света, да позајме довољно новца од глобалних финансијских институција како би се њихове земље нашле у дужничком ропству, после чега би се корумпирана елита у тој држави страховито обогатила а ресурси тих земаља, њихова привреда и економија, извори воде и минерални извори – препустили корпорацијама и геополитичким интересима САД. После рушења Светског трговачког центра у Њујорку, у највећој тајности, Џон Перкинс написао је књигу о својим искуствима: „Исповести економског убице“ („Confessions of an Economic Hit Men“, 2004). Одмах после објављивања и кратког представљања овог дела у емисији „Democracy Now“, у разговору са Ејми Гудман, књига је постала најпродаванија на интернет порталу amazon.com. Уследила су дела: „Тајна историја америчке империје: Економске убице, Шакали и истина о глобалној корупцији“ („The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals and the Truth about Global corruption“, 2007) и „Hoodwinked“ (2009).
Ви сте човек чије су књиге протресле свет. Један од ваших биографа описује вас као човека који је живео четири живота: као економски плаћени убица, управни директор веома успешне компаније за производњу алтернативне енергије, експерт за урођеничке културе и шаманизам, и као учитељ и писац који промовише екологију. И, када човек почне да дубље истражује ваш живот, поставља питање како је уопште било могуће начинити такав обрт.
– Опис који сте изложили сумира веома добро мој живот. Мислим да је фер рећи да сам живео привилегованим животом у многим његовим аспектима, иако је поштено рећи и то да сам као економски плаћени убица сасвим сигурно радио ствари којима се не поносим, и које ми не могу служити на част. Свој живот сам, после тог периода, посветио стварању бољег света, како би мој трогодишњи унук и свако дете у САД могли да живе у одрживом, праведном и мирном свету, и да би свако дете, без обзира на то да ли одраста у Боцвани, Боливији или Србији, Израелу, Палестини, имало ту исту могућност. Ми данас живимо у високо интегрисаном свету, свету велике међусобне повезаности, и сви се морамо укључити у његово стварање. То је циљ коме сам после 1981. године, посветио свој живот.
У бројним интервјуима које сте дали након појављивања књиге „Исповест економског убице“, тврдите да су људи који су радили као економске убице створили прву истинску глобалну империју.
– Да, управо тако. Прву глобалну империју која је створена без примарног ангажовања војске. Радили смо на много различитих начина. Најпре, када би била идентификована земља трећег света која је поседовала ресурсе који су круцијални, као што је то нафта, наступили би са амбицијом да се земља са таквим ресурсима задужи код ММФ-а и Светске банке, сестринске организације Фонда, при чему новац никада не би заправо одлазио тој земљи него великим корпорацијама, реализаторима инфраструктурних пројеката какви су електране, саобраћајнице, индустријска постројења. Новац којим се земља задужује, по правилу одлази са једне стране неколицини фамилија у тој земљи (којима доноси велико богатство) и иде корпорацијама, а никада не доноси добро већини људи који током тог процеса осиромаше у толикој мери да више не могу ни да плаћају трошкове за струју, или да купују бензин како би возили кола аутопутевима који се од тог новца направе. А, индустријски паркови, индустријска постројења, не запошљавају много људи. У исто време земља се оптерети дуговима које не може да врати и то је наш тренутак, онај на који смо чекали и рачунали. Тада се ми враћамо у ту земљу и кажемо: „Пошто не можете да вратите дугове, ви ћете по цени коју ми одредимо (а то је веома ниска цена и нипошто не одговара тржишној), продати нашим компанијама своје изворе нафте, најпрофитабилнија предузећа, изворе воде и минералних богатстава. И ми ћемо их онда експлоатисати, без обавезе да поштујемо било какве законе о заштити природне средине. Ми не допуштамо да рад тих компанија условљавате било каквим еколошким законским ограничењима. Или: дозволите нам да направимо војну базу на вашем тлу“.
Како сте ви постали економски убица?
– Када сам завршио Пословну школу на Бостонском универзитету, био сам регрутован од стране „Натионал Сецуритy Агенцy“, агенције за националну безбедност, највеће националне агенције тог типа и, рекао бих, најтајновитије шпијунске организације. Премда људи мисле да је ЦИА већа, НСА је много, много већа или је барем била у време када сам ја радио за ову агенцију. И то је тајна организација, о којој нема података, они су скривени од јавности у смислу да знамо изузетно много чињеница о организацији каква је Централна информациона агенција али, са друге стране, сазнања о НСА почивају на гласинама. Тврди се да НСА ради само на криптографији: кодирању и декодирању порука, али, у ствари, сви знамо да су у овој агенцији људи који слушају наше телефонске разговоре. То је податак који се пре неколико година званично појавио. Али, без обзира на те податке, НСА остаје веома тајанствена организација.
Прошао сам кроз огроман низ тестова, веома обимних тестова, тестова детектора лажи, психолошких тестова, током последње године коју сам провео на колеџу. И поштено је рећи да су ме идентификовали као изузетно добар потенцијал за „економског убицу“. Они су такође идентификовали бројне слабости у мом карактеру, које су им омогућиле да ме релативно лако заврбују, да ме увуку у тај посао. Мислим да су те слабости универзалне, или барем доминантне и да представљају три најопасније дроге наше културе: новац, моћ и секс. Ретки су они који немају слабост према барем једној од њих, а ја сам у то време имао према све три.
Затим сам се придружио мировним снагама, за шта сам био охрабрен од стране Агенције за националну безбедност. Провео сам три године у Еквадору живећи са аутохтоним народима у Амазону и Андима, са људима који су у то време почињали да се боре са нафтним компанијама. У ствари, највеће еколошке законске тужбе у историји света поднели су ови народи у борби против нафтних компанија какве су Тексако, Шеврон.
Док сам још био у мировним јединицама, био сам доведен и регрутован у америчку приватну корпорацију „Час Т. Мејн“ („Chas. T. Main“), консултантску фирму из Бостона која је имала око 2.000 запослених. Ради се о веома слабо профилисаној фирми која је у ствари обављала огроман број послова, које сам ја дефинисао као послове плаћеног економског убице, и где сам се успео на сам врх – својим не малим заслугама и талентом за тај посао успео сам да постанем водећи економиста. Дакле, НСА ме је регрутовала, интервјуисала и препустила овој приватној корпорацији у чији се рад више није мешала, што представља, без сумње, веома паметан систем у којем се приватна компанија појављује на сцени како би корумпирала званичнике и високе политичаре у некој земљи. Уколико би било шта кренуло неповољно, у смислу разоткривања ових послова, сва кривица би пала на приватну индустрију, а не на владу САД.
Утеривање земаља у огромне дугове, у дужничко ропство, омогућавао је систем који функционише по следећој шеми: најпре наступају економске плаћене убице; уколико ми не успемо да заврбујемо шефове влада или председнике држава за наше циљеве, на сцену ступају они које називамо„шакали“: људи задужени за послове свргавања влада или људи који убијају лидере земаља у које желимо да продремо са амбицијом преузимања њихових природних ресурса и богатстава, преузимања привреде. Шакали такође долазе из приватне индустрије и нису кадар ЦИА-е. Захваљујући филмовима и причама, када се говори о оваквим стварима, сви имамо слику Џејмса Бонда, тајног владиног агента 007, унајмљеног од стране владе са дозволом да убија, али, по мојим сазнањима и из искуства могу рећи да ствари не стоје тако. Ове послове обављају приватни консултанти који су обучени да раде овај посао. Познавао сам и још увек познајем многе људе који се баве тим послом. Али у неким случајевима ни „шакали“ нису могли да обаве свој део посла. Такав је био случај са Садамом Хусеином у Ираку. И, тек онда шаљемо војску. Војска је, дакле, последње средство.
Путовали сте такорећи свуда: у Африку, Азију, Европу, Латинску Америку и на Средњи Исток. Да ли се посао економског убице на свим овим континентима, земљама, градовима одвијао по обрасцу који сте описали?
– Да. Мој посао је свуда био исти: да покушам да преузмем природне и људске ресурсе у тим земљама за потребе америчких корпорација и америчке империјалне политике. У ту сврху механизми задуживања код ММФ-а и Светске Банке, били су по правилу примењивани. И тек у неколико случајева нисам успео да убедим лидере земаља да ресурсе своје земље ставе на располагање. У својим књигама говорио сам о томе како нисам био у стању да корумпирам демократски изабраног председника Еквадора, Хаима Ролдоса (Jaime Roldos) и панамског председника Омара Торихоса (Omar Efraнn Torrijos). Њих нисам успео да убедим да ставе своје земље у позицију коју смо за њих предвидели. И Ролдос и Торихос су били убијени. ЦИА је подржала „шакале“ да то ураде зато што се ова два председника нису могла корумпирати, подмитити и уценити на било који начин.
Реците нам нешто више о човеку са којим сте успоставили близак однос и постали пријатељ – Омару Торихосу. Да ли вас је његово убиство мотивисало да изнесете своја искуства економског убице?
– Веома се дивим Омару Торихосу, председнику Панаме. Мој посао је био да га корумпирам. Да га наведем да ради у складу са нашим интересима: да промени политички курс који је заступао и да ради противно изборним обећањима која је дао народу Панаме. Оно што у таквим ситуацијама кажете јесте: „Видите: ако играте нашу игру, ја ћу се побринути да ви и ваша породица будете веома, веома богати“. Али Торихос се није дао корумпирати. Рекао ми је: „Није ми потребан ваш новац, Хуанито“. Звао ме је Хуанито и увек смо разговарали на шпанском. „Није ми потребан ваш новац: имам добру кућу, добра кола, довољно сребра.“ Онда сам му ја наговестио да га курс испуњавања предизборних обећања води путем којим су ишли Аљенде у Чилеу, Арбенз у Гватемали и Лумумба у Конгу.
И он је после тога завршио реченицу коју је био започео: „Да, Хуанито, ја имам све што ми је потребно али ја морам да урадим оно што је веома потребно мом народу: морам да их ослободим. А да би били слободни, Панамски канал мора бити у њиховим рукама. Оно што је мени потребно и што је потребно земљама Латинске Америке јесте то да САД оду и да престану да нас експлоатишу“.
Ја сам био изненађен таквим одговором. Са једне стране осетио сам дивљење према таквом моралном интегритету, према његовој некорумпираности, а са друге, осетио сам се непријатно као професионалац чији је задатак био да га убеди да пристане. И најважније: знао сам да ће му тим непристајањем живот бити у опасности – шакали ће га или збацити са власти или убити. И, био сам веома ганут том бригом за интересе народа. Моја узнемиреност због судбине Омара Торихоса показала се сасвим оправданом. Торихос је наводно погинуо у авионској несрећи док се возио својим приватним авионом. Био сам шокиран и дубоко узнемирен. Провео сам много времена у разговорима са овим човеком коме сам се дивио због његове харизматичности, храбрости и национализма. Он је заиста био веома национално оријентисан у смислу да је желео најбоље за свој народ. И нисам га могао корумпирати. Све сам покушао. Баш све методе које сам знао и ниједна није дала резултате.
И председник Еквадора, Ролдос је страдао на исти начин: у наводној авионској несрећи у свом приватном авиону.
– Да, Ролдос је убијен у мају, 1981. године. И када је Ролдос погинуо, Торихос је сакупио своју породицу и рекао им: „Ја сам, вероватно, следећи, али ја сам спреман да одем. Повратили смо канал и моја мисија је окончана.“ Био је управо потписао уговор са Џимијем Картером о враћању Панамског канала у руке Панамијаца. У то време ми је говорио о сну који га је прогањао, о томе да се налази у авиону који удара у планину. И два месеца после онога што се догодило Ролдосу, исто се догодило Торихосу. Нажалост, Торихос је био замењен Мануелом Нориегом, који је био сушта супротност – постао је симбол за корупцију и декаденцију. На крају, 1989. године, САД су напале Панаму, после чега је власт била враћена пре – Торихоској олигархији – луткама на концу у режији САД, од времена када се Панама одвојила од Колумбије, па све до Торихосовог периода.
Ипак, случајно сам постао веома добар пријатељ са ћерком Хаима Ролдоса, Мартом, која је сада истакнути политичар у Еквадору. Када је њен отац убијен, имала је 17 година, а сада је у четрдесетим. Веома је драга и као личност и као особа, и могу рећи да је то једно од оних пријатељстава у којима заиста уживате и због којих вам је веома драго.
Како сте одлучили да обелоданите своја искуства економског убице?
– Када сам 1981. године, после десет година, престао да се бавим послом економског убице, почео сам да пишем о својим искуствима и покушао сам да контактирам и са другим економским убицама и шакалима, како бих прикључио и њихове животне приче. Заузврат сам почео да добијам претње анонимним телефонским позивима. Ове претње најчешће су се односиле на живот моје ћерке која је била још увек дете, тако да је њен живот такође био угрожен. А тада ме је на вечеру позвао председник компаније „Stone & Webster“, и на том првом састанку, поменуо је неке од књига које сам написао о домороцима и рекао – „То је лепо, то је у реду, наставите да се бавите својим непрофитним радом. Ми то одобравамо, али никада нећете писати о овој индустрији, зар не? За узврат ћемо вам платити пола милиона долара“. Био ми је понуђен мито. Ја сам заправо прихватио мито од пола милиона долара. То је оно што се назива легалним митом, али то је у ствари био мито, и дат ми је под условом да не напишем књигу. Претњу сам примио веома озбиљно. Видео сам шта „шакали“ могу да ураде. И већину тога новца уложио сам да олакшам своју савест: формирао сам непрофитне организације: „Пачамама“ („Pachamama Alliance“) и „Clean Mounatains“; књигу нисам написао. А онда се догодио 11. септембар. Био сам у Амазону са народом Шуар (Shuar), коме сам помагао у вези са једним заједничким пројектом. А када сам се убрзо вратио у Њујорк, отишао сам на место догађаја и дуго гледао у страшну рупу, која је још увек тињала; осећао се мирис изгорелог меса. Тада сам схватио да морам да напишем књигу; да више нема оклевања, да морам да кажем шта сам све радио како би амерички народ схватио зашто тако много људи у свету гаји бес, мржњу и гнев према нама, зашто су читави народи толико бесни и фрустрирани. Знао сам да морам да преузмем одговорност за оно што се догодило 11. септембра, да морам да покажем америчком народу шта то САД раде у свету. Али, овога пута нисам никоме рекао шта радим. Изоловао сам се од других, и тако, у прилично тешким условима успео да напишем књигу. На крају је књига доспела у руке веома доброг агента у Њујорку који ју је послао издавачима. И тада је мој рукопис постао најбоља сигурносна полица, јер „шакали“ знају да ако би ми се било шта догодило, књига ће се продати у много већем броју него што је до сада продата. А књига је продата у више од милион примерака, преведена је на преко 30 језика. Уколико бих ја био убијен, продаја књига би порасла најмање два пута, а то је оно што шакали најмање желе.
То је ваш одговор онима који се после стања шока изазваног читањем ваше књиге, изнова и изнова питају како то да сте преживели објављивање?
– Управо тако. Књига је најбоље осигурање. Напишите све што ћете рећи и урадити, предајте издавачима и онда наступите у јавности. И ставите до знања да ће ваша смрт, или ваше убиство само повећати продају. Потребно је и неке информације држати у резерви, и ставити до знања да би и оне, после некаквог „несрећног“ случаја у којем би ви страдали, биле доступне јавности. Да, то је мој метод и ја сам још увек жив, што потврђује да овај метод делује.
У својој наредној књизи „Тајна историја америчке империје“ (2007) и „Hoodwinked“ (2009), износите искуства других „економских убица“ и „шакала“. Шта можете рећи о овој књизи и која од тих искустава сматрате највише откривалачким?
– Књигом „Тајна историја САД“ желео сам да повежем период у којем сам ја радио као „економски убица“, који је трајао између 1971. и 1981. године, са данашњим. Ова књига повезује и објашњава догађаје који се тренутно одигравају, а показују право лице агресивне, коруптивне корпоративне глобализације која је читаве земље и народе одвела у пропаст. Успостављена је тиранија која је довела свет до тачке у којој ће се или нешто променити, или све отићи до ђавола. У том смислу нека дешавања су веома охрабрујућа; на пример она у Латинској Америци где се одиграла запањујућа револуција која је постала симбол отпора и његове могућности. У својој књизи „Hoodwinked“ објашњавам зашто су се урушила светска финансијска тржишта и шта нам је потребно да урадимо да би се стање средило.
Важно је схватити узроке због којих је дошло до кризе. У периоду од седамдесетих година прошлог века наовамо, а нарочито од осамдесетих, направили смо мутанта: вирусни облик капитализма. То је посебна врста капитализма, развијена нарочито у време Регана и Милтона Фридмана који су увели разарајућу формулу као економску теоријско-практичну матрицу: једини циљ пословања је максимизација профита, и то без обзира на социјалне и еколошке трошкове, дерегулација пословања и укидање прописа, императив свеопште приватизације и претварање држава у пуке привеске приватног корпоративног бизниса. Ради се о мутантном облику капитализма, за који мислим да је заиста пљачкашки облик капитализма, јер је отворена пандорина кутија из које су изашла сваковрсна зла и створена неодржива, крајње нестабилна, неправедна ситуација у врло опасном свету. Пљачкашки капитализам је створио крајње нестабилну, неодрживу, неправедну ситуацију и опасан свет. Пљачкаши барони са Вол стрита, из „Голдман Сакса“, „Sitigrup-а“. Људи попут Џека Велча (Jack Welch) бившег извршног директора „General Electrica“. Системска и институционална увезаност омогућава да се догађаји и даље одвијају у том правцу: будући да држим предавања у пословним школама и МБА програму, познато ми је да је Џек Велч тамо слављен као идол успешности. И то након што је отпустио четвртину запослених. Подржани медијско-институционалном политичком и економском инфраструктуром, ови пљачкаши барони и даље омогућавају да се канцерогени систем шири. Не ради се ни о каквом економском систему, већ о једном пљачкашком походу којим се одузимају права и природна добра, природна средина и ресурси од људи и држава широм света.
И у књизи „Hoodwinked“ наставио сам са оним што сам започео у „The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals, and the Truth about Global Corruption“ – трагањем за решењима која могу да преокрену ову ситуацију. Ово мора да престане и преокрет је неизбежан. САД, мултинационалне корпорације, ММФ и Светска банка креирале су овај монструозан систем. Није овде реч ни о каквом моделу. Ви имате ситуацију у којој 5% светског становништва које живи у САД поседује више од 25% светских ресурса, док у исто време 60% светске популације живи на ивици опстанка, гладује или умире од глади. То, понављам, није модел него страшан пораз. И сада се тај и такав модел натура Индији, Србији, Африци, Латинској Америци где је, услед тога, ситуација постала неиздржива. То мора да се промени. „Hoodwinked“ и „Тајна историја америчке империје“ говоре о тој промени. Ове књиге настоје да инспиришу људе на разумевање чињеничног стања, а то је да људи у вашој земљи, да људи у мојој земљи, да сви људи на свету треба да теже, и да захтевају много бољи свет.
Како да уопште формирају тежње и очекивања у контексту свеопште медиокретенизације?
– Они који знају како читати између редова треба да помогну другима да ураде то исто. Водећи светски медији – новине, часописи, издавачке куће, телевизије, радио станице – јесу у власништву великих међународних корпорација и ове корпорације се не плаше да манипулишу информацијама које пружају. Корпоратократија – спрега политичке моћи и великог бизниса – не би могла да опстане без тих манипулација ни неколико месеци.
При деловању треба имати пуну свест да владе нису те које имају моћ већ да су то корпорације. Ни председник САД нема много власти. Велике корпорације контролишу медије и обезбеђују много новца за изборне кампање.
Мале земље попут Србије, морају да стану на своје ноге. Морају што више да зависе од саме себе и не смеју да улазе у велике дугове. Уколико је земља много задужена то показује да земљу воде корумпирани лидери и у том случају одбијте да враћате дугове као што је то учинио Еквадор. Задужене земље треба да одбију да плаћају дугове који су им системски наметнути и генерисани. И требало би се повезати са другима како не би дозволили да наша планета буде место добро само за неколицину веома богатих, веома моћних људи, већ дом за сва бића. Потребно је умрежити се и бринути за планету.
Да ли сте упознати са процесом разбијања Југославије и потоњим дешавањима у Србији? Да ли имате информације од „економских убица“ и „шакала“ који су били на Балкану?
– Знате, волео бих да говорим само о својим искуствима: местима на којима сам лично био, а ја свакако нисам био у вашем делу света нити имам неке информације од људи који су тамо били лично ангажовани. Свакако сам пратио догађаје у медијима, али не бих да спекулишем, јер нисам академски писац већ неко ко износи непосредне чињенице и доказе.
Да ли мислите да су дешавања у историји САД, као што су убиство Џона Кенедија, Мартина Лутера Кинга, Роберта Кенедија, рушење Светског трговачког центра 11. септембра, повезана на унутрашњи начин, да показују да је то део једне исте матрице која не дозвољава де се планови и циљеви моћи, која оперише иза сцене, угрозе?
– Ниједног тренутка нисам веровао да нам је речена истина о било ком од догађаја које сте споменули и о томе сам писао недавно у тестовима у „Хафингтон посту“ („Huffington post“) и другим. Кенеди се конфронтирао са великим корпорацијама каква је „US Steel“, такође и са ЦИА-ом када је одбио да подржи акцију у Заливу свиња и инвазију на Кубу. Корпоративна Америка, ЦИА и Пентагон, постали су веома велики противници Џона Кенедија и зато се његово убиство могло предвидети, а после тога и убиство његовог брата Роберта који је био упознат са свим тим догађајима, а потом и Мартина Лутера Кинга.
Избегавате да говорите о постојању међународне завере и уместо тога говорите о улози корпоратократије. Да ли мислите да можемо избећи замке које нам поставља корпоратократија?
– Циљ корпоратократије јесте максимизација профита без обзира на консеквенце. Та идеја да корпорације нису низашта одговорне, осим за постизање максималног профита је болесна, али то је идеја која води корпорације.
Ми, обични људи ипак имамо велику моћ, било да живимо у Србији, Америци или Конгу. Имамо моћ, али морамо да научимо како да је употребимо. Ми у САД морамо бити свесни да је тржиште демократско, да велике корпорације имају моћ само зато што ми купујемо њихове производе. То је једини разлог њиховог постојања. Ако, на пример, одбијемо да купимо Најк производе зато што их производе робови у Индонезији, и пошаљемо писмо Најк корпорацији у којем им кажемо да је то разлог због кога не желимо више да купујемо њихове производе, и то уради велики број освешћених људи, ова корпорација ће морати да промени услове пословања или ће остати без посла. Ми у Америци устали смо својевремено против апартхејда у Јужној Африци: бојкотовали смо компаније које су га подржавале, и оне су одустале од апартхејда. И има много, много таквих примера. Зато се искрено надам да можемо ствари окренути, јер ова империја, ова тајна империја је и економска империја. Као економску империју можемо је увек поразити, и то само уколико смо свесни да кад год купимо неки производ ми заправо гласамо.
Рекли сте да свако има прилику да се издигне на виши ниво свести али како, ако смо окупирани медијском пропагандом какву имамо данас.
– Па погледајте шта ви радите. Мислим да је веома охрабрујуће да први пут у људској историји сви на планети могу да разговарају са сваким, са малим изузецима. Чак и дубоко у Амазону и на високим Хималајима људи користе сателитске телефоне и интернет, тако да по први пут ми заиста разговарамо једни са другима. Упркос чињеници да су мејнстрим медији у власништву великих корпорација и под њиховом контролом, постоје многи алтернативни медији: интернет, мобилни телефони, сви ти радио-програми, магазини, блогови. Имамо много прилика да се изразимо како никад раније нисмо могли. Када је откривена Гутенбергова штампа, изненада један такав медиј није био више само у рукама католичке цркве која је до тада све контролисала, јер су само католички свештеници до тада могли да пишу и копирају текстове. Изненада Гутенбергова преса је многима дала могућност да могу да пишу и копирају текстове. А погледајте данас: интернет, мобилне телефоне, е-мејлове, блогове… Зато сам ја оптимиста.
Аутор: Биљана Ђоровић
(Печат)
