Свиђало се некима или не, али председник СРС-а Војислав Шешељ је од 12. новембра опет део српске политичке сцене Србије. Није прошло ни недељу дана, а већ је добрано заталасао и простор Балкана.

Међутим, ово је сасвим другачија прича. Ово је прича о затворским данима хашког притвореника са најдужим стажем, о његовим надама, страховима, али и оним, мање познатим догађајима унутар зидина Притворске јединице Схевенинген.

У следећих неколико наставака “човек који је победио Хашки трибунал”, у ексклузивном интервјуу за “Вести” открива како му је то пошло за руком, али и како су пролазили робијашки дани, да ли је заиста дошло до туче са Јовицом Станишићем, због чега је искључио генерала Драгољуба Ојданића из Црквеног одбора Парохије Схевенинген, зашто је хтео да туче мајора Веселина Шљиванчанина, али и шта је тачно, а шта не у писанијама неких, пре њега пуштених оптуженика.

Хашка биографија

Војислав Шешељ је у Хашки трибунал отишао 24. фебруара 2003. године, а вратио се 12. новембра ове године. Унутар тог временског рока смештена је узбудљива, филмска животна прича која садржи све елементе драме, трилера и комедије. Како и не би када је током 12 година у Схевенингену чекао скоро пет година на почетак суђења, а онда је 28 дана штрајковао глађу, имао две тешке операције срца, а 2013. године је пребродио и операцију карцинома дебелог црева. Средином ове године установљено је да је у Холандији зарадио и две метастазе на јетри.
Мада је у Хаг отишао потпуно здрав, а одатле се вратио тешко болестан, Шешељ 12 година касније, док разговарамо у његовом кабинету у Земуну, не сматра да је погрешио.

– Човек не може да постигне неки значајан успех у животу, ако није спреман на жртвовање. Био сам спреман на жртву да бих раскринкао и победио Хашки трибунал. Зато сам се на сваком месту супротстављао и хашким судијама и тужиоцима и секретаријату и управи затвора. То је био мој основни став од првог дана у Схевенингену. Та моја борба и супротстављање су били толико успешни да су сви одахнули када сам отишао из Хага – каже први човек радикала, додајући да његов повратак у Србију, после неочекивано дужег “службеног пута”, не значи да се и прича о Хашком трибуналу ту и завршава.

– Нећу им још дати мира! Спремам још неколико књига о хашким процесима. Обрадићу све хашке процесе и извући све оно из пресуда што је противправно и политички некоректно да бих до краја разоткрио Трибунал – каже Шешељ и додаје да је и пре поласка у Хаг знао да га чека неизвестан и дуг пут.

Иако се у Србију вратио “обогаћен” са две метастазе на јетри, председник радикала изгледа здраво, витално и разговорљиво, а на питање да ли се покајао, одговара у свом стилу, као из топа.

– Нисам се покајао нимало. Хашки трибунал сам победио и нисам још чуо некога да оспорава ту моју победу, нити моје аргументе. Свој циљ сам остварио. Што се тиче филозофије живота и смрти, не могу да будем себичан и да бринем за свој живот, када је скоро 200 добровољаца СРС-а погинуло у борбама на различитим ратиштима. Махом су то били млади људи иза којих су остале уцвељене породице, деца. Неки од њих чак нису стигли ни да формирају породице, па како онда ја да жалим свој живот?! Ти млади људи су погинули за идеале које сам, на одређен идеолошки начин, ја означио – вели саговорник “Вести”, откривајући да је Схевенинген стециште стреса, али и оболешћених Срба!

Сутра – Исповест хашког робијаша са најдужим стажем (2): У Хагу и здрав оболи

Ј. Олуић – Вести

фото: А. Чукић