За 12 година Војислав Шешељ је у Хашком трибуналу дочекао, али и испратио већину оптужених и процесуираних из свих делова некадашње СФРЈ. Признаје да се нагледао свега и свачега, али да се показало да је Хашки трибунал “тамница туге”, јер није једини који је тамо тешко оболео.
– Недавно је генерал Радивоје Милетић добио леукемију. Додуше мало су га опоравили, али са таквом болешћу се никада не зна, поготово у неадекватним условима као што је Шевенинген. Драго Николић је добио рак плућа и био је у веома тешком стању. И он се мало опоравио, али је неизвестан крајњи исход. Генерал Владимир Лазаревић већ неколико година има велике здравствене проблеме, ко зна колико је имао операција, а у Хаг је дошао здрав к’о дрен. Генерали Ратко Младић и Здравко Толимир колико су болесни, уопште нису способни за суђење. Најновије из Шевенингена је и да се најмлађи од нас српских притвореника, Горан Хаџић такође веома озбиљно разболео – суморним гласом прича Шешељ и додаје да је Хаџић остао у болници када је он кренуо пут Београда.
Прочитао 1.000 књига
– Прочитао сам најмање 1.000 књига, али и бројне хашке пресуде, од којих су неке биле “дебље” од многих капиталних дела белетристике. Једна од хашких пресуда је написана на чак 2.600 страна и по томе се види да тај суд од почетка није био превише озбиљан – каже Шешељ.
– Шевенингенски затвор је место патње. Сви смо тамо били изложени свакодневном стресу! Човек је обично биолошко биће и после извесног времена организам попушта – каже Шешељ описујући како су њему изгледали шевенингенски дани…
– Будим се рано, између пет и шест сати. У шест сам доручковао, а онда гледао прве јутарње весте. Махом сам гледао преглед штампе на БН телевизији, која је најреалнија јер приказује целе насловне стране новина и не бира вести које служе одржавању актуелног режима. У седам сати је откључавање ћелија. Око пола осам сам се туширао. Шетње су биле у различито доба дана. Једна од сат времена, а друга од 50 минута. Ако не би падала киша, шетао сам, а спортом се последњих година нисам бавио – прича Шешељ и открива да је, када му је здравље већ добрано нарушено добио физиотерапеута са којим је сваки други дан ишао на траку за брзо ходање како би барем мало поправио нарушену кондицију ослабљену срчаним тегобама, а касније и операцијом и уградњом дефибрилатора.
– Највише сам волео да шетам и могу вам рећи да сам био добар у томе. И пре ових болести сам био најбржи у затворском кругу. Међутим, највише сам волео, када је то било могуће, да шетам сам. Шетајући сам размишљао о свему и свачему. Наравно, основна преокупација су ми били породица, отаџбина и Српска радикална странка, али сам “мозгао” и о ономе што ми је било потребно за припрему одбране или о ономе што бих прочитао или написао тог дана. Јасно, “претресао” сам сам са собом и дневне догађаје, како у Шевенингену, тако и у Србији – каже Војислав Шешељ и открива да је највећи део дана проводио у својој ћелији проучавајући своје, али и туђе предмете, пишућу и читајући.
Јурите усташе, а не Шешеља
Председник Коалиције удружења избеглица Миодраг Линта позвао је хрватског председника Иву Јосиповића да, уместо што се бави лидером радикала Војиславом Шешељем, затражи од Савета безбједности УН да предузме мере које има на располагању против усташке идеологије коју је као “духа из боце” пустио хрватски председник Фрањо Туђман.
“Усташка идеологија је главни узрок рата и свих страдања. Нажалост, и дан данас има доста следбеника у Хрватској и изазива највише страха. Верујем да је господин Јосиповић сагласан са оценом ЕУ да Хрватска и друге међународне организације нису учиниле довољно да се дух усташтва врати у боцу”, поручио је Линта.
Он је нагласио да управо зато председник Хрватске нема морално право да говори које услове Србија мора да испуни и како да се понаша, саопштено је из ове коалиције.
-Заиста сам много читао и писао. У затвору се човек труди да има што мање слободног времена, па сам се трудио да га сведем на минимум. Доколицу сам прекраћивао шахом и картама. Играо сам таблић, реми, или преферанс – присећа се лидер радикала и додаје да се трудио у исто време да се телефоном чује са породицом, а у току дана је умео и по неколико пута да се чује са својим најближим сардницима у Београду, док су вечерњи сати били резервисани за правне саветнике.
Не брините, осудићемо га
Председник Хашког трибунала Теодор Мерон поручио је у писму хрватском председнику Иви Јосиповићу да је помирење у региону задатак за државнике, а не за суд, као и да би пресуда Војиславу Шешељу требало да буде донесена “врло брзо – након јула 2015. године”.
“Иако схватам вашу забринутост због привременог пуштања на слободу Шешеља и могућег утицаја тог догађаја на процес помирења на Балкану, као и улоге Хашког трибунала у том процесу, увек сам сматрао да политичари, верске и остале локалне вође унутар својих друштава морају бити ти који ће убрзати тај процес”, навео је Мерон у одговору на Јосиповићево писмо.
Хрватски председник је у писму упућеном Мерону упозорио да “могуће јачање политичких активности Шешеља и опасност да његов говор мржње поново добије поборнике могу тешко нарушити мир и стабилност у југоисточној Европи”.
Сутра – Исповест Војислава Шешеља (3): Ноћ када сам хтео да умрем
Ј. Олуић – Вести
фото: Фонет/М.М.
