С времена на време Србијом се пронесе приче о закопаном благу Римљана, Немањића, хајдучком, турском или благу Краљевине Југосавије остављеном приликом бекства југословенске владе на челу са краљом Петром, или о злату из времена Другог светског рата. Такве приче, по правилу, изазову праву златну грозницу која покрене бројне трагаче чије се потраге, колико је познато, завршавају неуспехом.
Причу о баснословном четничком благу закопаном у Коштунићима отворио је давно још Владан Васиљевић, родом из Прањана који је живео у Медајну, у америчкој држави Охајо. Према његовим изјавама, давно датим неким српским новинским агенцијама, део четничког, односно краљевог блага, заиста је закопан у овом селу на падинама Равне горе.
У тим изјавама, међутим, Васиљевић је тврдио да је део тог блага још 1946. ископао енглески обавештајни пуковник Бил Хадсон, који је у време Другог светског рата био у мисији при четничком штабу Драже Михаиловића на Равној гори. Хадсон је, заједно са ђенералом Дражом, сакрио баснословно благо, а место где је закопано знали су само он и Дража Михаиловић, који је тајну однео са собом у гроб.
Проклети драгуљи
Пре десетак година потписник овог текста је, у оквиру свог професионалног деловања, покушао да сазна нешто више о закопаном благу, и том приликом разговарао је са Милесом Ђурђић, старицом која је била и власник воденице у чијој је околини закопано благо.
Разговор са времешном воденичарком није дао никакве одговоре јер је Милеса, објашњавајући да је готово потпуно глува, на свако питање о закопаном злату објашњавала да је у воденици све мање посла, како се удала за Милована, а после његове смрти наставила помељарски посао, да воденицу треба поправити, да је јаз зарастао у коров… Цео тај разговор је личио на добро одиграну улогу из времена када су је после рата истим поводом посећивали официри Озне у кожним мантилима.
Нешто више, и то само захваљујући познанству, о четничком злату причао је Илија Весковић, мештанин који, као и воденичарка Милеса, одавно није више међу живима.
– Знаш, људи избегавају да говоре о закопаном четничком благу јер га сматрају проклетим. Али, знам да је тај Бил Хадсон одмах после рата однео део тог блага. И један наш мештанин је после тога случаја нашао канту пуну златника, дијаманата и брилијаната, али се то није добро завршило по њега и његову породицу, због чега смо уверени да је то богатство проклето. Око Милесине воденице сигурно има још закопаног блага, али најбоље је да остане тамо где је и остављено -говорио је тада домаћин Илија Весковић.
Прича о томе како је нестао део четничког блага закопаног испод јасена поред воденичног јаза Милесине воденице у Коштунићима, потврђена је из два извора. Према изјави Владана Васиљевића, који је 1973. емигрирао у САД и у чијој је кући у време рата била смештена енглеска војна мисија коју су чинили пуковник Бил Хадсон (право име Дајан Тирил Хадсон) и официри Денис и Гај.
У књизи “Тајни невидљиви рат”, аутора Ђурице Лабовића, детаљно је описана операција “Скок кенгура” или “Добар коњ двапут скаче” коју је 1946. из Букурешта осмислио и организовао обавештајац Бил Хадсон. Операцију је у дело спровео Мађар Стефан Колнер, предратни трговац у Србији, који је веома добро говорио српски.
У време рата, а посебно током 1943, југословенска влада у емиграцији је слала помоћ ђенералу Дражи Михаиловићу у новцу, злату, дијамантима и брилијантима са намером да му помогне у омасовљењу четничког покрета. Међутим, енглески пуковник Бил Хадсон никада није дозвољавао да вредне пошиљке сачека неко други осим њега, а за садржај и вредност пошиљки које су стизале авионима, знали су само обавештајац Хадсон и Дража Михаиловић, коме се овакав однос Хадсона није допадао због чега је између њих постојала нетрпељивост.
Заседа за курира
Непосредно пред крај рата, када су ово подручје напале партизанске јединице Четврте пролетерске бригаде, ђенерал Дража и Бил Хадсон су у близини Милесине воденице на брзину закопали благо у неколико металних канти, неки тврде у шест, како би касније Дража Михаиловић имао средства за реорганизацију четничког покрета. Међутим, лукави енглески обавештајац мислио је другачије. Његов циљ је био да после рата велико богатство приграби за себе, што му је делимично и успело.
Одмах после рата, 1946. године, Бил Хадсон је из Букурешта у Коштуниће послао Стефана Колнера опремљеног мапом где је тачно закопано четничко благо. Овај посао, Колнер је успешно обавио и свом послодавцу је однео, како је касније доказано, канту пуну злата и дијаманата. То, међутим, није промакло тадашњој Озни која је пратила сваки Колнеров корак и пустила га да посао обави, убеђеној да ће се Колнер вратити по остатак блага.
То се догодило, али не у Коштунићима. Исте године Стефан Колнер се, по налогу Хадсона, вратио у Србију, али се тада упутио ка планини Мучан код Сјенице, где је требало да ископа много вредније злато које је, као и у Коштунићима, било закопано. Међутим, тада је ухапшен са великим металним кантама пуним злата, због чега је 16. јануара 1947. године осуђен на шест година робије.
До смрти у Африци
У операцији “Скок кенгура”из Коштунића је однета велика количина злата, дијаманата и брилијаната у вредности од око четири милиона тадашњих британских фунти. То богатство је завршило у џеповима Била Хадсона који је, према доступним подацима, после ове операције живео у некој афричкој земљи. Преминуо је пре двадесетак година, а са њим су, вероватно, заувек изгубљене мапе закопаног четничког злата у околини Милесине воденице у Коштунићима.
Повремени покушаји
Мештани Коштунића закопано благо нити траже, нити желе о томе да разговарају. Ипак, с времена на време око Милесине воденице и дуж воденичног јаза могу се видети непознати људи који су уверени да ће се баш њима посрећити да набасају на неку од преосталих металних канти пуних злата, дијаманата и брилијаната.
З. Марјановић – Вести