Господарица живота и смрти
Коста Николић је у Историји Равногорског покрета овако описао врхунац моћи и утицаја Вере Пешић: „Ова жена, способна и дрска, била је све опаснија и опаснија по интересе српског народа. Њен рад је донео многобројним Србима пропаст и смрт. Она је била не само на папиру, већ и у суштини активан комуниста. Код Немаца је служила са двоструким циљем: да заштити комунисте и партизане и да поједине антикомунисте оптужи и онемогући тиме што ће их Немци стрељати. Са четницима је одржавала везе, да би што лакше могла разбити српске националне одреде у шуми“.
Wikipedia
Вера Пешић се понекад мешала и у политичке одлуке. Под њеним утицајем и по њеном захтеву, министар унутрашњих дела Танасије Динић, издао је два наређења која су имплицитно утицала на исход грађанског рата међу Србима.
У мају 1941. и средином 1942. он је издао наредбу да се се са свих важнијих функција у окупираној Србији уклоне Црногорци као непоуздани и да се на њихова места доведу „чисти Срби“ и наредбу да се са свим Црногорцима у Србији има поступати као са Циганима и Јеврејима. Ђенерал Недић је оба ова наређења опозвао. Међутим Пешићкин циљ је делимично већ био постигнут. Револт међу Црногорцима због оваквог односа, као и стварање осећаја несигурности, у великој мери су утицали да се Црногрци опредељују за НОП.
Било је случајева када је Вера Немцима достављала информације о немачким официрима који су критиковали званичну политику Трећег Рајха и Фирера. Пошто су њене дојаве увек уважаване, очигледно је колики је утицај Пешићева имала код немачких окупатора.
У септембру 1943. Вера је ишла путем Сијаринске Бање ка Медвеђи, прерушена у мушку арбанашку ношњу. У њеној пратњи била су тројица Арнаута, припадника СС јединица. Четници су јој на једној раскрсници поставила заседу и ухапсили је. Спроведена је у Горски штаб 110 којим је командовао мајор Радослав Ђурић, међу својим саборцима тада познат под својим шифрованим именом „Каплар Мића“. Преки суд ју је осудио на смрт стрељањем „због сарадње са комунистима и шпијунаже у корист Гестапоа, злочин и издају почињену против Њ. В. Краља Петра ИИ и Отаџбине“.
Многи су се ангажовали да преко људи који су били у контакту са ђенералом Михаиловићем издејствују ослобађање Пешићеве: генерал Бадер, Гестапо, СС, ђенерал Недић, министар Динић… Сама Вера Пешић непрестано је захтевала да насамо види мајора Ђурића. Када је пристао на састанак у четири ока, њих двоје су остали насамо читаву ноћ. Ујутро је све постало другачије. Мајор Ђурић је суспендовао пресуду преког суда, под изговором да би сведочење Вере Пешић после рата могло да допринесе разоткривању многих издајника и злочинаца.
Нема сумње да је те ноћи коју је провела насамо са мајором Ђурићем Вера искористила све своје чари не би ли спасла свој живот. Међутим, на ослобађање Вере Пешић утицала је и чињеница да се мајор Ђурић већ дуже време припремао да пребегне партизанима и вешто је саботирао сва наређења ђенерала Михаиловића.
Комунисти на челу четничког штаба
Сутрадан, не само да је Вера Пешић била слободна, већ је почела да спроводи свој план да у потпуности овлада мајором Ђурићем и читавим Горским штабом 110. Да би се наметнула као Ђурићева једина љубавница, ликвидирала је своју претходницу, штапску лекарку Мариолу Берђајеву, иначе омиљену међу саборцима. Издала ју је Гестапоу, који ју је на превару заробио и као Јеврејку и припадницу Равногорског покрета одмах стрељао. Вера је читав случај приказала као несретан догађај.
Мржња официра и војника у штабу коју је Вера Пешић навукла на себе убиством Берђајеве, повећавала се из дана у дан. Неки су је сматрали немачком, неки комунистичком шпијунком, али су је у сваком случају мрзели. Вера се није одвајала од мајора Ђурића. Дању су заједно јахали и обилазили трупе и оперативни терен, а ноћу би се повлачили у своје ратно љубавно гнездо. Ђурић је све више постајао пука фигура, а прави командант Штаба 110 била је Вера Пешић. Под њеним утицајем, Ђурић је по кратком поступку смењивао и постављао команданте бригада и корпуса, што је све више повећавало револт.
Вера је од тада у штапским документима вођена као „штапски шифрант“. Мајор Ђурић ју је представљао као своју супругу, иако су многи познавали његову закониту жену, која је и сама била борац Равногорског покрета и повремено обилазила мужа у штабу.
После скоро два месеца овакве самовоље Пешићеве и Ђурића у новембру 1943. реагује и ђенерал Михаиловић. У својој депеши он опомиње Ђурића да „среди“ стање и да удаљи Пешићеву из штаба. Такође, Михаиловић га обавештава и да су Британци нарочито незадовољни уважавањем Пешићеве и да су изразили заинтересованост да је лично саслушају као осведоченог агента Гестапоа.
Ђурић је коначно попустио притисцима и Веру Пешић удаљио из штаба. Она у наредних 7 месеци за Ђурићев рачун обавља различите обавештајне задатке на територији Косова и Метохије.
Повратак Вере Пешић у Ђурићев штаб, на пролеће 1944, поново је пробудио незадовољство официрског кора. У то време Ђурић је већ увелико био спреман да се са Пешићевом и делом људства прикључи партизанима. Према неким изворима он је од почетка рата био Титов Тројански коњ у Равногорским редовима. Готово четири године је обавештавао Тита о свим плановима и делатностима Михаиловићевих четника и саботирао равногорске ратне напоре на југу Србије.
Расплет пред стрељачким стројем
Део незадовољних официра и војника под Ђурићевом командом напустио је штаб и прикључио се јединицама на Равној гори и околини, одмах преневши извештај о скандалозно лошој ситуацији у Штабу. Једна група завереника из Гњиланске четничке бригаде одлучили су почетком маја 1944. да изврши пуч и уклоне Веру Пешић и мајора Ђурића. Нажалост, већина је откривена и похапшена. Међутим, друга група успешно је извршила преврат.
Према једној верзији догађаја четници су приликом преврата у штабу заробили Ђурића, Веру Пешић и њену мајку Анђу. Веру и Анђу су наводно одмах стрељали 18. маја 1944, док је мајор Ђурић успео да побегне из заточеништва 9 дана касније (27. маја) и да се прикључи партизанима.
Друга верзија вели да су осим мајора Ђурића из заточеништва успеле да побегну и Вера и њена мајка, али да су ухваћене, неколико дана касније, надомак своје куће у Сијаринској бањи.
Трећа прича тврди да је, у току обрачуна између побуњених официра и Ђурићевих људи, Вера успела да омогући мајору Ђурићу и великом делу његових присталица да заједно пребегну партизанима. Ђурић и његови људи прикључили су се НОП‐у, а Вера је наставила са својим шпијунским активностима у корист Гестапоа и комуниста. Неколико месеци касније, у јесен 1944, једна четничка патрола под командом потпоручника Петра Јанковића на путу у околини Медвеђе заробила је две српкиње прерушене у муслиманску женску одећу. Према сведочењу Милке Баковић‐Радосављевић, чувене Милке Равногорке, четници из те патроле били су они исти које је Ђурић на превару са собом превео партизаним, али су одатле убрзо успели да побегну. Утврдило се да су заробљене жене заправо Анђа и Вера Пешић. Истог дана, недалеко од места где су заробљене, Јанковић их је стрељао.
