У позадини заоштравања спољнополитичке ситуације у Украјини и дискусије о перспективама даљих односа Кијева са Бриселом, ништа мање нису индикативни и поучни догађаји који се одигравају у другим земљама Источне Европе за све оне који би желели да приступе Европској Унији. Позадина је иста за све: притисак западних институција оптерећен конкретним економским губицима за државе и финансијским трошковима за њихове грађане. Мађарска и Румунији могу послужити као најочигледнији пример.
Међу зидинама парламента Румуније ових дана су вођене нимало шаљиве дискусије поводом прихватања “антикризног” буџета за 2014. годину. У коначном збиру, “за” је гласало 246 посланика, 49 је било “против”, 7 уздржаних, а 1 посланик опозиције је бојкотовао гласање.[1]
Међутим, подршка главном финансијском документу владајуће већине левог центра, уопште није приближила Румунију усвајању буџета. “Ја нећу потписати тај документ” – зараније је обећао Председник Трајан Басеску.[2] А у том случају странкама предстоји или сложена процедура о новим преговорима и усаглашавању или – рапуштање парламента и ванредни парламентарни избори оптерећени унутарполитичком дестабилизацијом.
Шта је на крају године проузроковало озбиљно политичко неслагање две гране власти у Румунији? Ма колико то парадоксално звучало – то су антикризне препоруке ЕУ и ММФ-а, које су наизглед требале да допинесу побољшању социјално-економских услова. Или још конкретније, да се као кључна ставка државног буџета региструје повећање пореза за гориво – које је “препоручио” (читај – наредио) ММФ. Премијер Виктор Понта – познат по својим прозападним симпатијама – здушно је подржао овај захтев. Шеф владе је уверен да ће порез на гориво омогућити “повећање пензија, повећање минималаца, као и да ће каналисати додатне субвенције у пољопривреди” – како је изјавио пред посланицима. Међутим, председник Басеску и многи независни стручњаци нису склони да деле премијеров оптимизам. По мишљењу шефа државе, горенаведни порез не само да неће помоћи решавању социјалних проблема у држави, него ће румунској привреди нанети нови удар: “покретање инфлаторног замајца и блокирање перспектива за раст привреде Румуније”.[3]
Сам ММФ се још није мешао у ситуацију. Међутим, из седишта Фонда већ је стављено до знања да би сваки покушај мењања усаглашених параметара буџетне политике договорених са овом институцијом, утицао да извештај Управном савету ММФ-а буде по Букурешт негативан. А то за Румунију са своје стране значи, замрзавање процедуре за добијање пакетног кредита од 4 милијарде. “Менаџмент прати развој догађаја и очекује одлуку власти о томе да ли ће они модификовати политику” – раније усаглашену са ММФ – каже се у експресно за јавност сроченом саопштењу Фонда.[4]
Лукавство се огледа у томе да су споразумом владе Румуније са ММФ и ЕУ из јула текуће године, средства требала да оду на “формирање кредитне линије” коју Букурешт треба да користи само у “кризним околностима”. Другим речима, не ради се о “пумпању” националне економије новцем, него о стварању “безбедносног јастука” под контролом националне владе. Сличан план је разрадила и влада суседне Мађарске.
Међутим, управо стварање антикризног фонда потчињеног влади, изазива озбиљно незадовољство руководства ЕУ и ММФ-а, које у односу на Источну Европу спроводе координирану политику. Обе организације већ раније су ставиле на знање Будимпешти да може да заборави на добијање ове транше, уколико не буде у потпуности следила захтеве кредитора. А сада је ММФ отворено припретио и Румунији.
Рачуница је једноставна: обезбеђење пуне сагласности Букурешта, Будимпеште и других источноевропских метропола на тешке буџетне услове, а потом, већ као последица, нарастање социјално-економских проблема и обраћање Западу за новим кредитима. А у резултату свега – обезбеђење потпуне контроле ЕУ и ММФ-а над националним привредама и политиком.
Сличан захтев ЕУ изазвао је “изигравање” потписивања споразума о придруживању и слободној зони трговине са Украјином – тражењем од Кијева да ослободи тржиште за робу из ЕУ, при том не предвиђајући и не плаћајући никакве механизме заштите за привреду Украјине.
А у случају кад се покаже неефикасним притисак са наметањем одговарајућих трговачко-економских модела – тада се пушта у погон добро познати сценарио “обојених револуција”. Међутим, њихови инцијатори на све начине заобилазе питање о томе, шта заправо у социјално-економском и политичком плану данашња ЕУ може понудити својим источноевропским партнерима – и шта ће тражити заузврат. А то представља кључно питање за разумевање ове ситуације. Као што показује искуство источноевропских земаља, убрзана интеграција у ЕУ не само да значи губљење знатног дела националног суверенитета у различитим областима, него и води до стављања целокупне социјално-економске и фискалне политике под контролу међународних финансијских институција. Управо то чека и Украјину и Србију, у случају убрзаног спровођења интеграционих модела које им појачно предлаже Брисел.
