Скандалозна ситуација настала око избора на северу Космета засигурно је посведочила о немогућности регулисања косовског проблема на основу Бриселских договора Београда и Приштине. Поновљени избори на три бирачка места у Косовској Митровици, који су заказани за 17. новембар, тешко да могу променити ову оцену.[1] Косметски Срби не знају кога да слушају, у самој Србији власт и опозиција су се нашли у пропагандном клинчу, а албанске власти на Космету саме су се заглибиле у сопствене политичке размирице у вези са предстојећим изборима на свим нивоима. Оваква ситуација представља неуспех косовске политике Европске Уније и њене погрешне рачунице на то да мир, стабилност и сарадња на Космету могу тријумфовати само на основу указа из Брисела. Коментаришући саопштења која су стигла из седишта ЕУ, водећи косметски часопис на албанском језику Koha Ditoreје одговорио потпуно исправно, да те изјаве “не уливају никакву илузију да ће Брисел на себе преузети било какве обавезе”.[2]

Неспособност ЕУ да спроведе нормало одржавање избора који су унапред проглашени судбоносним за читав процес регулисања косметског проблема, који свакако нема безначајну улогу у подривању њене укупне политике на источноевропском пространству, не представља само кривицу него и невољу ове организације. Није случајно да jeмалтене истог тренутка кад су бриселски чиновници усагласили параметре поновног гласања на Космету, Европска Комисија донела одлуку да се практично на неодређен рок одложи пријем Бугарске и Румуније у Шенгенску зону. Прво је председник Европске Комисије Хозе Мануел Барозо у интервјуу француској телевитији TF1изјавио да “следеће године ни Бугарска ни Румунија неће ући у Шенген”, пошто по питању присаједињења тих земаља Шенгенском споразуму “постоји исувише велико противљење унутар ЕУ”. Барозо је напоменуо да су у октобру текуће године против овог корака иступиле Немачка, Француска и Холандија.[3]

А затим је Фредерик Винсент, званични представник Европске Комисије, уместо покушаја ублажавања ситуације само још више долио уља у ватру, изјавивши пред новинарима дословно следеће: “Мишљење Европске Комисије се није променило: Бугарска и Румунија су спремне за улазак у Шенгенску зону. Али је у овом тренутку ситуација у ЕУ таква, да се шенгенски простор не може проширити током 2014. године. Европска Унија није спремна за то”.[4] Када то преведемо са дипломатског језика на обични, то онда значи да су Букурешт и Софија учиниле све што је потребно за приступање Шенгенској зони. Међутим, руководећа “тројка” ЕУ у виду Немачке, Холандије и Француске (а по неким подацима и Аустрије и Финске) присвојили су себи право да говоре у име целе Европске Уније и да дезавуишу претходну препоруку Европске Комисије – која је пред Бугарима и Румунима отварала Шенгенска врата уз услов да се испуне веома специфични технички услови.

Шта рећи, ситуација је колико скандалозна, толико и типична. Типична јер демонстрира сумњиву могућност да ЕУ промени правила игре и да у циљу политичке целисходности ревидира раније донете одлуке. Са једне стране позивајући делагације бивших република СССР-а на самит “Источног партнерства” у Виљнусу 28 и 29. новембра, Брисел истовремено показује да ни њихова делатност по питању привредних реформи или реформи у правној сфери није за ЕУ од суштинског значаја. Све решава “тројка”, узимајући у обзир сопствене унутарполитичке обзире, калкулације и фобије.

А уколико Бугарска и Румунија као чланице ЕУ, у крајњем случају могу да рачунају на финансијско-економску помоћ те исте Европске Комисије или ММФ-а који ради заједно са њом у истом антикризном свежњу, тада државе-учеснице “Источног партнерства” као Азербејџан, Јерменија, Белорусија, Грузија, Молдавија и Украјина, о томе могу само да сањају. Предложено потписивање Споразума о придруживању Европској Унији, посебно Белорусији и Украјини, не пружа Минску и Кијеву никакве гаранције у погледу њиховог каснијег пријема у ту организацију – али зато неизбежно води до краха читавог комплекса економских веза на регионалном нивоу, које су се стварале деценијама, па чак и столећима.

Према прорачунима саветника Председника Русије и једног од водећих руских економиста Сергеја Глазова, неучествовање Украјине у јединственом евроазијском пространству као последица једностраног курса на интеграције са ЕУ, коштаће земљу огромног износа између 250-300 милијарди долара.[5] “У чему је политички смисао те кампање? Нећу открити никакву тајну ако кажем да је смисао увлачења Украјине у ЕУ баналан – смисао је у њеној изолацији од Русије” – уверен је Сергеј Глазов. А потпредседник владе Русије Дмитриј Рогозин је приметио да потписивање Споразума о придруживању ЕУ значи веома дугачак процес током кога ће Кијев морати да испуњава мноштво бременитих услова, у том смислу и по питању своје привреде, без икаквих перспектива за пуноправан улазак у ЕУ: “То вам је као не ићи у бању, него седети у чекаоници. И то цео живот седети у чекаоници”.[6]

Што се тиче Белорусије – обзиром на тренутни ниво сарадње Брисела и Минска – тамо није реч чак ни о чекаоницу, него о “дворишту” Европске Уније. А у реду за ЕУ већ стоје и Балканске државе – укључујући и напаћену Србију. Какве ће закључке за себе они извести по питању актуелних сукоба око Бугарске, Румуније и “Источног партнерства”?