СВА (и)сторија Обреновића врви од јавности слабо или нимало познатих иронија судбине, чудних замешатељстава, личних тајни које су следом повести неумитно постајале државне, најцрњих предсказања која су им се обистинила, чак и тачних упозорења о скорим убиствима. Ту повесницу и усуд “кројила” је, исписала дуга рука “више силе”, тајних друштава… И – Обреновићи сами!
Смрт војводе Милана једна је од тих првих судбинских контроверзи. Он, из Бруснице, колевке Обреновића код данашњег Горњег Милановца, један од четири писмена члана Совјета у почетку Првог српског устанка, Карађорђевог, имао је велике поседе и у Херештију, у Румунији. Миланова изненадна смрт 16. децембра 1810. у српској депутатској устаничкој мисији у Букурешту, под изузетно сумњивим околностима, ни до данас потпуно разјашњена.
– Тровање војводе Милана наредио је Карађорђе, а извршио Лазар Војновић! – прецизно је објавио Вук Стефановић Караџић у књизи “Историјски списи”. Од 1903. надаље дворски, па историчари удворице Јосипа Броза Тита, објавиће “налазе” да је Милан “умро од туберкулозе”, неки чак од “тешког стадијума сифилиса”… Миланов иметак преузима полубрат Милош, каснији књаз, који 1817. наређује одсецање главе Карађорђа. Да ли и због крвне освете, не само као политичку жртву?
У жижу кобних политичких сплетки кнез Михаило доспева и зато, што их је – сам подстрекивао! Сведочи то збирка списа адвоката Стевана Маленовића “Књаз Милош о душевним особинама Књаза Мијаила и прорицање трагичне смрти овога”. Нажалост, јавности тешко доступна.
“По повратку Књаза Милоша и Књаза Мијаила у Србију 1859-е године, Књаза Мијаила обузме жеља да замени оца на књажевском престолу, а то је била интрига Кајмакамоваца, како он треба због старости и слабости (Књаз Милош је патио је од срчане болести) да се одмори. Овај јад је Књаз Мијаило непрестано подстицао, и Књаз Милош је дуго време о томе прећуткивао, а знао је да се све то ради по жељи Мијаиловој. Најпосле када је Књаз Мијаило видео да Књаз Милош не мисли уступити му владу, онда се угоди да доктор Белони, дворски и војни лекар, саветује Књазу Милошу, да оде у Алексиначку бању”, дословно стоји у Маленовићевим списима.
Чувени лекар Спиридон Ефтимијадис тада изјављује:
– Ко је казао да књаз Милош иде у бању, тај жели да он умре, јер болест његова не може да поднесе такво купање!
Књаз Милош је за неколико дана из бање враћен полумртав, а умире у Топчидеру на Крстовдан 1860. Жалио је смрт сина кнеза Милана, који је владао Србијом само 26 дана и умро. По Милошу, Милан би, да је жив, био бољи суверен него Михаило. Осим Милошевих алузија на погубност Михаилове љубавне везе са рођаком Катарином Константиновић, коју је хтео да ожени по раскиду брака са кнегињом Јулијом Хуњади, обистинило му се и предвиђање црне Михаилове судбине. За детаљну припрему убиства кнеза Михаила поуздано се знало још три године уочи атентата! Сведочи то кореспонденција проте В. Милића и Маленовића, те Маленовића са – Пајом Радовановићем, који је 1865. припремио тај атентат! У најкритичнијим моментима за свој живот и владавину, Михаило одбија помоћ искусног оца, који га из Херештија, Беча и Галиције упозорава на катастрофалан утицај интриганата, због којих Михаило мења Милошеву политику и с новим курсом иде у смрт.
Краљ Александар Обреновић, дилетантски и наивно, игнорише строго поверљива тачна упозорења да се спрема убиство њега и краљице Драге, замена династије на српском трону Карађорђевићима, што се десило 29. маја 1903. Круна тих упозорења је депеша отправника послова Краљевине Србије у Лондону Чедомиља Мијатовића, коју Александру шаље 15 дана пре краљеубиства – са детаљима припремљеног атентата (!) о којем је Мијатовић обавештен из масонских британских кругова. Да иронија буде већа: неколико сати уочи атентата, један Аписов завереник се предомисли, покаје, лично краљу Александру пише упозоравајуће писмо и шаље по Божи Маршићанину, управнику Београда. И у том писму су били наведени детаљи завере! Узалуд. Писмо завршава у рукаву Маршићанина, а након убиства краља и краљице пронађено је – неотворено…!
ДВОР ГНЕЗДО ОБРТА
НОВИ двор, у ком је 1903. масакриран краљевски пар, био је вишедеценијско гнездо политичких обрта у Србији. Од богаташа Стојана Симића 1842. га је купио кнез Александар Карађорђевић. Замешатељство судбине: први званични гост у њему био је принц Рудолф, син престолонаследника аустроугарског цара Франца Јозефа II, другар краља Милана Обреновића! Рудолф и његова љубавница, чешка баронеса Марија Вечера, 30. јануара 1889. гину у хабзбуршком дворцу Мајерлинг у Аустрији. У мистерији тобожњег самоубиства, у афери “Мајерлинг” никад расветљеној. Рудолф је био против савеза Аустроугарске са Немачком! Његовом смрћу, престолонаследник постаје надвојвода Франц Фердинанд, убијен у Сарајевском атентату 1914. а жртвован од влада у Бечу, Берлину и Ротшилдових банака, финансијера Хабзбурга. Гле још ироније: управо Фердинанд је, готово први, честитао Александру и Драги на веридби…
Милорад Бошњак, Новости
